Odlaganje ustajanja iz kreveta i muke sa buđenjem, tipične su za loše procenjivače. Svakog jutra oni žele da odleže još samo pet minuta, a na kraju redovno bezuspešno žure i kasne. Loša procena, kao i loša organizacija vremena, najčešći su uzroci kašnjenja – prenatrpan raspored aktivnosti, od kojih ni jedna ne otpočinje na vreme, pa se i ne dovodi do kraja u očekivanom roku, a na kraju osoba pokušava da završi sve odjednom u poslednjem trenutku. Uz lošu procenu i organizaciju, rasejanost i zaboravnost je drugi najčešći uzrok kašnjenja – to je ono kad nikad ne znate da li ste zaključali vrata, pa morate da se vratite da proverite, ili uvek stavljate ključ na drugo mesto i nikad ne znate gde je, ili ste negde spustili telefon, da se obujete i sada ne znate gde je… Kašnjenje je ponekad zaostali tinejdžerski bunt, koji se razvio u lošu naviku, u neodgovornost i nepoštovanje.
Ali, sve ovo je još uvek na nivou moguće korekcije ponašanja, a kada je kašnjenje „jače“ od nas, moguće je detektovati poremećaj.
Psiholozi su utvrdili da ljudi koji kasne drugačije percepiraju vreme i da to ima veze sa razlikama u funkcionisanju njihovog mozga, kao i da veliki procenat onih koji hronično kasne, fiziološki imaju isti problem kao osobe koje pate od ADHD sindroma hiperaktivnog poremećaja pažnje (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) koji pogađa područje mozga zaduženo za pažnju, zbog čega osoba ne može na pravi način da proceni koliko joj je vremena potrebno za obavljanje neke radnje.
Osobe koje pogađa ovaj sindrom nemaju jasno postavljene prioritete – čini im se da je sve jednako važno i ne znaju da naprave redosled po važnosti. Ove osobe obično imaju i druge probleme, kao što su neki oblici zavisnosti, nedostatak samokontrole, neodgovornost… Osobe koje hronično kasne mogu biti uspešne u obavljanju zadataka koji nemaju određen rok, jer tada nema pritiska i stresa koji još više utiče na dezorganizaciju.
