Šta se jačem polu najteže oprašta? Neverstvo, loš seks, suze. Nema univerzalnog odgovora, ali u svakom od ponuđenih jedna stvar je zajednička. Čvrstina – upravo ona crta ličnosti koja opravdava mnogim ženama neomiljenu, stereotipnu etiketu “jači pol”. Neverstvo je pitanje čvrstine karaktera, seksualno umeće neraskidivo povezano sa čvrstinom samopouzdanja. A suze? Možda je reč o istrajnosti da se tradicijom, vaspitanjem i kulturom određena ili čak nametnuta uloga odigra do kraja. Dakle, čvrstina je ponovo u igri. Stisnuti zubi, stegnute pesnice, grč na licu, ali suze nikako. Ne postoji pouzdaniji signal slabosti koji, u skladu sa tradicionalnim shvatanjem muškosti, muškarca čini manje vrednim. Ipak, naučnici su davno izračunali. U životu isplačemo oko šezdeset litara suza. U konačnom zbiru muški udeo je manji, ali nije zanemarljiv.
Podaci takođe ukazuju na to da žene plaču češće i četiri puta duže nego muškarci, da se sastav suza tokom godina menja, i da su razlozi za plakanje među polovima sasvim različiti. Slučajno dolutala uspomena je više nego dovoljna da ženama natera suze na oči, dok će muškarac najčešće zaplakati zbog ličnog neuspeha, gubitka osobe do koje mu je stalo ili zbog sažaljenja i saosećanja. Čemu god da su vas učili, Plutarh je rekao istinu: “Pravo čoveka na suze ne zastareva”. Ipak i dalje se za muškarca koji suze ne smatra najvećim neprijateljem kulta o muškosti neretko kaže da je šonja, mekušac, ženski petko ili peder.
Sve do puberteta i dečaci i devojčice podjednako često plaču. U godinama buđenja seksualnosti i sticanja svesti o sopstvenom polu situacija se drastično menja. Međutim, i pre toga se, recimo, može čuti kako jedan dečak dobacuje drugom da ne plače kao neka devojčica, jer udarac loptom koji je slučajno primio na igralištu sigurno nije bio toliko jak. Deca ponavljaju refrene odraslih. Kasnije ih prevazilaze, modifikuju ili baš takve kakvi jesu ponavljaju do kraja života. Jedna od prvih lekcija koju uče u detinjstvu jeste da su suze u redu, ali samo za devojčice. Potom dolaze one godine kada stid zbog slabosti prestaje da bude teorija. Naprotiv, postaje nešto konkretno, nešto što žari obraze i o čemu se vodi računa. Dečaci i devojčice napokon i sami osećaju da su različiti. U mnogo čemu. Pa i u pravu na suze. Neki se toga, nažalost, drže zauvek.
Interesantno je upravo to da su muškarci u tom periodu života najranjiviji, ali postoji nešto što ih spasava. Jer u pubertetu je i njihovo buntovništvo na vrhuncu. Ranjivost i buntovništvo? Stara dobro poznata slika. Može se videti svaki dan. Bučne grupe dečaka koji jurcaju okolo, osiono i bahato, kao primitivne horde. Kamil Palja (Camille Paglia), poznata teoretičarka kulture, naziva taj period u njihovim životima kratkim predahom. Upravo su se istrgli iz autoritativnog zagrljaja svojih majki i uskoro će uploviti u autoritativni zagrljaj žena koje će voleti. Naravno, pod pretpostavkom da tokom života upoznaju isključivo žene koje su svesne da su dominantniji pol. Bilo kako bilo, pubertet je možda poslednje životno doba kada će dečaci, budući muškarci, plakati jedni pred drugima bez onog teškog osećaja neprijatnosti. Kvalifikacije za muškost tek su počele.
Bunt, iako neodređen i konfuzan, dovoljno je snažan da zaustavi suze u odlučujućem trenutku. Kasnije je sve stvar naučenog, usvojenog, prihvaćenog. Na testu su vaspitanje, emocionalna zrelost, emancipacija, stavovi. Postoje muškarci koji se neće libiti da zaplaču bez obzira na to da li su sami u sobi ili ne. Na drugoj strani su muškarci koji će se brzinom svetlosti distancirati od osećanja koje ih može dovesti u rizik da učine tako nešto. Trudiće se da munjevito skrenu misli i umaknu osećaju koji preti da će im lice prekriti suzama. Međutim, šta se događa ukoliko se to zaista i dogodi?
Šta se jačem polu najteže oprašta?
Ulog nije veliki. U igri je samo slika koju će drugi imati o muškarcu koji nije uspeo da odigra ulogu do kraja. Suze su krenule i portret, do pre nekoliko trenutaka besprekoran, počinje da se razliva. Sve je u oku posmatrača, ali nažalost i dalje je mnogo muškaraca koji su dovoljno hrabri da sve što imaju prebace na tu kartu. Kako drugačije razumeti strah od jedne sasvim obične, prirodne reakcije? Kako drugačije posmatrati kočoperni mačo nastup koji nikada nije sam sebi cilj? Naprotiv, impresivnost na koju računa deo je njegove biti. Takođe je interesantno razmotriti još jednu situaciju – da li je osećaj stida zbog izdajničkih suza veći ukoliko one poteku pred ženom do koje je rasplakanom muškarcu stalo, ili u društvu drugih muškaraca? Jer pubertet je sada samo daleka uspomena, nastupilo je doba zrelosti koje ima svoja pravila.
Za početak, žene različito reaguju na muške suze. Mogu ih doživeti kao kompliment, kao jasan i pouzdan znak partnerovih emocija ili kao potvrdu sopstvene dominacije i, u najgorem slučaju, kao slabost i poniženje. Stavom prema muškim suzama žene se takođe razotkrivaju. Gospodo, birajte pažljivije! Postoje muškarci koji se, svesno ili nesvesno, uvek odlučuju za žene koje će njihovu muškost, najstereotipnije shvaćenu, konstantno izvoditi na klizav teren. Mazohistički će uživati u igri mukotrpnog dokazivanja neshvatajući da dijalog vode isključivo sa sopstvenim nedoumicama i sumnjama. Žena koju su izabrali, a za koju je samo spartanska muškost prihvatljiva, bila im je neophodna da bi sami sebe neprestano proveravali, ubeđivali, testirali. U takvom odnosu muške suze su neretko uvod u poslednji čin. Tu se krije deo odgovora na pitanje čije društvo takvim suzama manje prija.
Ni u društvu drugih pripadnika jačeg pola muškarcu, koji ima potrebu da pusti emocijama na volju, nije ništa manje teško. Zanimljivo je upravo to što će u takvoj situaciji osećaj stida i nelagode osetiti čak i oni koji suze ne smatraju epohalnom katastrofom, već spontanom, ljudskom reakcijom. Zašto? Odgovor je u samoj suštini muškosti.
Muškarac se ne rađa, muškarac se postaje. Kao što je rečeno, igra počinje u pubertetu, periodu kada se slabosti među dečacima još uvek tolerišu. Muškost je rizična i stalno izmiče. Do nje se dolazi prolaskom kroz beskrajan krug dokazivanja i inicijacija, a potvrđuju je isključivo drugi muškarci. Osvaja se teško, može se izgubiti u trenutku. Za razliku od bliskih prijateljica koje imaju privilegiju da se jedna pred drugom isplaču i na taj način istinski olakšaju, situacija u kojoj jedan muškarac plače, a drugi ga teši i hrabri – prava je retkost. Ona nije nezamisliva, ali će u najvećem broju slučajeva biti shvaćena kao iznimna, gotovo zabranjena, nedolična. Muškarcima je u tim trenucima neprijatno kao da prisustvuju nečemu stranom i neprirodnom. Žene se međusobno ne izvinjavaju zbog prolivenih suza. Muškarci će to uvek učiniti.
Međutim, priča o suzama je gotovo neiscrpna. Na redu je još jedan veliki mit – mit o varljivim ženskim suzama, koji i o muškarcima govori mnogo. Kada muškarac plače gotovo nikada se ne dovodi u sumnju iskrenost njegovih emocija. Jer on je suzama već “izneverio sebe”. Podrazumeva se da je za to morao imati dovoljno snažan razlog. Dovoljno ubedljivo opravdanje. Žene se, naprotiv, lako rasplaču. Kad god požele. Njihove suze mogu biti i začin, stilsko sredstvo, adut, poslednji kec u rukavu kada je sva druga municija potrošena. Da li je reč o još jednoj privilegiji nežnijeg pola? Zamislite muškarca koji manipuliše potocima od soli i proteina. Sigurno je da nam na pamet prvo pada dečak kome je upravo saopšteno da neće dobiti skupu igračku kojoj se toliko nadao. U svakoj drugoj situaciji, muškarac koji “hvata” na suze smatra se onim koji je već kapitulirao, i umesto dostojanstvenog povlačenja bira kaljužanje u ostacima izgubljenog samopoštovanja. Taj zaista jeste kukavica. Tu su svi stereotipi dozvoljeni.
Ukoliko su u nekoj prastaroj, pradavnoj podeli suze poklonjene ženama da njima rose lice bez zazora, muškarcima je jedino preostalo da se izbore za sopstveno pravo na taj vid potvrđivanja ljudskosti, a da i posle toga ostanu muškarci. U spektru aduta koji su im ostavljeni za borbu nema mesta za suze. Jer i žene, koje od onoga što je neposredni izraz života u nama, čulna forma doživljene radosti i tuge, sreće ili bola, stvaraju oružje, pre ili kasnije dođu u situaciju da rasipaju suze uzalud.
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
