Veče završavaju same kod kuće ili u novootvorenom klubu gde u oblacima dima i lošeg svetla mogu nekažnjeno da se bave pedofilijom.
U društvu sebi sličnih, Keri izgleda sasvim normalno, iako:
a) neprestano proždire muškarce da bi ih posle krivila za stomačne gasove;
b) nekontrolisano vrišti kada pada kiša/kada ne pada kiša;
v) skače na krevet kada vidi miša, ali je spremna na boks tokom rasprodaje;
g) zna 95,876 načina da protumači rečenicu “I’ll call you later”;
d) ne ume da skuva jaje, ali na 1.5 km prepoznaje lažnu tašnu;
đ) živi u stilu sex, drugs and rock ‘n’ roll, ali bez tog poslednjeg;
e) voli decu, ali samo tuđu i to dok su na lancu ili bar imaju brnjicu;
ž) voli Zverku, ne voli Zverku, mrzi Zverku, juri Zverku, ogovara Zverku, voli Zverku, vara Zverku, sanja Zverku, juri Zverku…
Iz pojednostavljenog opisa simpatične Keri dalo bi se videti i kroz zatamnjena stakla lokalnih mafijaša da se ne radi o baš stabilnoj i zreloj osobi i da bi njen profil mogao da se prikači isključivo blago poremećenoj ženi.
Ne mogu da izbegnem činjenicu da se između mog kuvanja i emotivnog života vodi mrtva trka (ne zna se šta je tužnije), čak prihvatam optužbu da manijakalno analiziram stvari, možda ponekad i dajem prednost odeći u odnosu na hranu, umem i da se zablentavim nekom knjigom, ali… molim vas, nemojte nijednoj devojci reći da je Keri… To, jednostavno, nije kompliment.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
