Hot topics

Brze ideje kako da unaprediš svoj zimski stajling

#beautyresolutions: ClearLift & NIR savršena Derma Viva kombinacija za najbolju godinu za tebe i tvoju kožu!

#beautyresolutions: Top 3 beauty proizvoda za blistavu kožu u prazničnoj sezoni – ali i nakon nje!

Savršena vina za savršen ulazak u 2020!

#beautygoals za 2020: Hidrirana i negovana koža i kako je najzad učiniti takvom

Poklon ispod jelke kom će se obradovati svaki pravi #fashionista

8 znakova da te tvoja maca voli + kako da joj uzvratiš

Biljana Tipsarević otkriva koje su boje ove jeseni

#HairHacks: Glam frizura (savršena za sezonu žurki!) za koju su ti potrebne samo dve stvari

#StylishThrowback: Trendovi iz ’90. koje treba da uvrstiš u svoj garderober ove zime

Život je težak. Reče Skot Pek, u prvoj rečenici knjige “Put kojim se ređe ide” zbog koje su mnogi odustali. Mislim, od čitanja knjige. Kao, ma šta mi reče, ja ‘tedoh da pročitam nešto pametno, a ono “život je težak”, ma zdravo. Ja bih posle te rečenice dodala “i brzo prolazi”, pa kom’ konopče, kom’ srčani udar.

Pročitala sam tu knjigu pre 25 godina i to je bila moja inicijacija – krenula sam putem kojim se ređe ide, putem svesti, samosvesti i prihvatanja, preformulisavši taj naslov u “put kojim se češće posrće” kojim se i dalje saplićem, padam i kotrljam. Moje posrtanje starije je od moje dece. Pre dvadeset godina, zakoračila sam preko praga novog veka i novog milenijuma dojeći četvoromesečnu bebu, novo stvorenje i staru dušu srodnu mojoj, koju sam imala čast da otelotvorim. Bila sam nova mama, život je dobio novu težinu, ali sve je bilo lako, jer sam sa 32 godine bila baš mlada i svesna da imam dosta toga da započnem (ako ne i pozavršavam) dok sam još mlada. Kao prvo, da rodim još jedno dete, u prvoj godini novog veka.

Dvadeset godina je proletelo, osim što nije letelo, nego se temeljno kotrljalo preko mene, prožimalo me, sabijalo, rastezalo i apsorbovalo. U ovom trenutku, moja odrasla deca spremaju večeru zajedno, dvestotinak kilometara daleko od mene, a ja spremam poklone, koji će ih čekati pod jelkom, kad dođu. Imaju jedno drugo, baš kao što sam htela i zamišljala. Osećam mešavinu ponosa, olakšanja i neke bockave nostalgije. Taj posao sam obavila kako valja, uložila sam u njega snagu, energiju, mladost, hrabrost, mudrost, rizikovala sam i iskoračila van zone komfora, mada sam više proširila svoju zonu komofora prihvatajući rizik i neizvesnost, oslanjajući se samo na svoj osećaj.

2020 e1578137007523 Kad pre 2020 ta?!

A ja se osećam dobro na ivici, nesigurnost je moj teren. Mnogo ljudi ulaže isto što i ja (mladost, hrabrost, snagu…) u obezbeđivanje, planiranje budućnosti, u sigurnost, utvrđivanje zone komfora, u čuvanje i odbranu svojih granica. Ja ne verujem u sigurnost, moje granice su labave i propustljive, ne čuvam ništa i ne branim se ni od čega. I to je moj put kojim češće posrćem, ni bolji ni gori, ni teži ni lakši, ni smisleniji ni besciljniji nego drugi putevi. Samo je moj. Zabavno je bilo putovati njime poslednjih dvadesetak godina. Dopuštam da je moj smisao za zabavu diskutabilan, ali me ne zanima diskusija.

Jedino me malo bocka to vreme, koje bi trebalo da je relativno, ali koje ima najkonkretnije moguće posledice. Teško mi pada da prihvatim starenje. Zapravo, tačnije je reći da prihvatam starenje, ali mi od toga nije ni malo lakše. Mada, uvek mi je bilo najlakše da uradim najteže stvari. Samo, ovo nije nešto što mogu da uradim, jer kad bude gotovo, neću moći da se osvrnem i osetim da sam uradila dobar posao, pošto me više neće biti.

Sledećih dvadeset godina će me verovatno načisto pregaziti, prožeti, apsorbovati i potrošiti svu moju snagu, energiju, hrabrost i mudrost, ali valjda je tako predviđeno. Kad na kraju ne ostane ništa, valjda je lakše prihvatiti kraj bez opiranja. Nije to depresivno, to je realno. Vreme nije na strani života, vreme ne radi za mene. Ali ja radim za vreme i spajam posao i zadovoljstvo. Život je težak i brzo prolazi, a put je zabava koju mogu da osmislim.

Fotografije: unsplash.com

Aleksina Đorđević

Editors choice