I zato što stvari tako stoje, zamalo vezi dođe kraj, kao i svakoj drugoj vezi u kojoj ne vidiš način i mogućnost za prelazak na sledeći nivo, za produbljivanje odnosa, niti imaš motiv da se boriš za pronalaženje načina.
Izađeš iz tog odnosa iscrpljena i izubijana, kao da si trčala maraton prvih 50 kilometara, a zatim si pala, pa je maraton trčao preko tebe. I dalje imaš potrebu da razumeš šta se i zašto se to tako odvijalo među vama i stalno se preslišavaš. Kako je bilo na početku? Da li je bilo zaljubljenosti? Da li je on diktirao tu distancu i zašto si je prihvatala, zašto si igrala njegovu igru? Do koje mere je taj odnos trajao samo iz tvoje potrebe da razrešiš frustraciju i zašto se ona nije razrešila okončanjem veze? Mnogo je pitanja koja sebi postavljaš, a uvek se nameće jedan odgovor.
To nije bila prava veza. Nije bila ljubav. On nije za tebe imao dovoljno osećanja, ni razumevanja, ni vremena, ni strpljenja. A možda ni ti za njega. A ako si i imala, nisi imala prilike da to i dokažeš. Ili si jurila za njim i pokušavala da dopreš do njegovog srca, ili da makar saznaš šta stvarno misli, ili si se povlačila osujećena i uvređena, jer nikada nisi saznala. Ali to saznanje je prosto. On te nije voleo. Možda ne zato što nije imao osećanja, ali sigurno zato što nije umeo i nije hteo da pokuša da ih izrazi adekvatno. Ti si se umorila od uzaludnog davanja, jer da je makar primao to što pružaš sa radošću i zahvalnošću, to bi za tebe bilo dovoljno u toj situaciji. Ali nije. Zašto nije? Zašto se povlačio baš posle onih trenutaka kada si ti osećala da ste stvarno par, zašto je odustajao kada si ti videla šansu da se zbližite i produbite odnos? Tebe zanimaju njegovi pravi razlozi, ono unutar njega, povrede, strahovi, pogrešni stavovi, neispunjena očekivanja, sve ono što je on uvek zadržavao za sebe.
