Prilagodiš se napornoj i turbulentnoj vezi, partneru koji je mahom distanciran i čije raspoloženje dominira i određuje kakvo će biti vreme koje provedete zajedno (ako odjednom ne odluči da ne možete da se vidite, jer nije raspoložen) i počneš da misliš kako svi imaju probleme u vezi koje treba da prevaziđu, kako je normalno da te partner ispaljuje i izneverava, da ne znaš šta da očekuješ od njega, ne znaš ni tačno šta on oseća prema tebi, da se često osećaš frustrirano, usamljeno i odbačeno – da je normalno i uobičajeno sve ono što je zapravo toksično i traumirajuće. Kad si dugo u nenormalnoj vezi, zaboraviš šta je normalno. I kad izađeš iz takve veze i malo dođeš k sebi, kad se pojavi neko ko ti nudi malo manje nenormalan odnos, ti misliš da je to oličenje normalnosti, stabilnost i zdravlje lično.
Dovoljno je da sledeći partner recimo nije ljubomoran i posesivan, što za tebe možda znači da te ne tera da se presvučeš kad negde krenete, jer ti je suknja suviše kratka i ne pravi ti scene kad želiš da se vidiš sa prijateljima. Ali na skali od „nije ljubomoran“ do „ totalni ludak“ ima više nivoa mentalne nestabilnosti, a ti ćeš se osećati sigurnije sa nekim ko ti donosi nešto što ti je blisko i poznato – ne zato što si svesna toga, nego zato što telo pamti. Tvoje ćelije su upile informaciju o određenoj energiji na koju reaguju i ako sretneš partnera koji uopšte nije ljubomoran, osećaćeš da mu uopšte nisi bitna i da mu nije stalo do tebe.
Teško je oporaviti se od emotivnog oštećenja. Ali je lakše ukoliko si zaista dotakla dno, ako si potpuno izgubila sebe i zatim se setila da želiš sebe da nađeš. Deluje paradoksalno, ali nije – kad dođeš do kraja u nekom odnosu, kad sebe potrošiš do kraja toliko da više nemaš šta da daš i toliko da više nema šta da ti se uzme, onda si spremna da to i prevaziđeš i da kreneš dalje, jer sa dna nema drugog puta i izbora, osim onog gore, ka svetlosti.
