Ali taj put ka svetlosti, ka samopouzdanju, ka opuštenosti i otvorenosti u odnosima, ka spremnosti da ponovo nekog voliš i pre svega, da u vezi budeš ono što jesi (i da to i ostaneš), dug je, spor i naporan i možda nikad i nisi sasvim bezbedna od istih zamki. Ono što sigurno naučiš, jeste da prepoznaš zamku, makar i tek kad u nju upadneš, da prepoznaš u samoj sebi izvesnu telesnu čežnju za ludačkim i uvrnutim odnosima i da svesno odlučiš da li ćeš sebi to dopustiti, ili ćeš pobeći. Ako rešiš da dopustiš (a kladim se da hoćeš) nećeš provesti godine u istom tripu, nego mesece. Kad se totalno istraumiraš u vezi. I svaki sledeći put će biti sve lakše, u smislu da ćeš se sve kraće zadržavati u takvim odnosima i brže izlaziti iz njih. Na taj način ćeš se malo približiti onoliko normalnim odnosima, koliko možeš da podneseš. Neke stvari će se stalno pojavljivati i tražiti od tebe da se sa njima suočavaš. Ako si imala nenormalnu vezu sa nekim ko je bio toliko distanciran da nikada nisi znala šta oseća (i nisi ni smela da ga ispituješ, da ne izazivaš njegovu lošu narav), biće ti teško da komuniciraš sa muškarcima koji nisu tako zatvoreni. Čak i sa onima koji su očigledno otvoreni i spremni da izražavaju svoja osećanja – uvek ćeš ih posmatrati i pokušavati da ih protumačiš, radije nego da pitaš neposredno.
