Kad će neko da svira tajm-aut? Gde je prekidač za isključivanje? Samo “klik” i onda te malo nema. Da odmoriš mozak. Ne samo da ne misliš i ne samo da malo ne osećaš, nego baš da malo ne postojiš. Nema. Tu si gde si, to si ko si, dato ti je koliko možeš da nosiš i cimaj. Ko te pita.
S polovinom srca u ranama (dok drugu još skupljaš po patosu i razmišljaš o tome da tu srču prosto baciš, da je više ne sastavljaš i ne zaceljuješ) i dalje u sebi imaš više razumevanja, strpljenja i tolerancije, nego što bi imao neko sa tri cela srca. Gledaš sebe s podsmehom, dok bi nekog drugog na svom mestu gledala sa divljenjem. Kakva snaga, kakav karakter! Umireš i tešiš one oko sebe što ih ostavljaš u suzama. Tvoje poslednje reči su reči podrške, blagosti, utehe i razumevanja – možete vi to, život je čudesan, radujte se, volite, dajte sve od sebe – umireš sa osmehom.
