A da malo živiš sa osmehom? Onim blentavim, bezbrižnim, onim koji na lice upisuje sadašnji trenutak, razrešen prošlosti, rasterećen od budućnosti. Kada si se poslednji put tako osmehivala? Osmehom čiste sreće. Ah, ali ti osmesi traju koliko i sadašnost – trenutak, momenat. Čista sreća je osećaj koji prodire duboko i ostavlja trajan zapis u telu – utiskuje se u telesno sećanje i deo je telesne inteligencije, ali zato traje veoma kratko. Ne meri se ni minutima. Mada, ponekad… Sigurno pamtiš ono kad si bila srećna celo veče? Doduše, posle se nekako uvek ispostavi da to nije bilo celo veče, nego nekoliko sati. Prosto, život je organizovan tako da ne može da prođe više od tri sata, a da nešto ne uleti da ti poremeti produženi trenutak nepomućene sreće. Dobro, sreća nije zamišljena onako kako mi to zamišljamo. Bajkovito. Niti je predviđeno da se ona meri – ni količinski, ni vremenski, ni uporedno. Srećna si za sebe, onim intenzitetom koji si u stanju da izneseš, onoliko dugo koliko uspeš da ukradeš od svega ostalog, da držiš pažnju samo na sadašnjem trenutku, zbog onog zbog čega si srećna – nekome bi tvoj razlog za sreću bio razlog za strah, pa čak i očajanje. Prihvataš to, jer si jaka. Tako stoje stvari sa srećom.
A kako sa srećom tako i sa svim ostalim dobrim stvarima.
