Kad se umoriš od toga što si uvek jaka

Tu su, prodiru duboku, ostavljaju trajan zapis u tvojoj memoriji – telesnoj, emotivnoj, psihološkoj. Tragovi u duši, da možeš da ih pratiš u svojoj svesti, kad se umoriš od snage. Od podnošenja svega onoga što možeš da podneseš, jer si tako jaka, kad ti se u nekim trenucima učini da više ništa ne možeš da podneseš.
Samo, ti trenuci na ivici snage umeju da potraju duže od ijednog trenutka sreće koji pamtiš. I tako, balasiraš na toj ivici, gledaš dole i pitaš se kako bi to bilo kad bi se samo opustila i smandrljala se preko te ivice i pitajući se, registruješ teskobni osećaj – ti si na zabranjenoj teritoriji, ti ne smeš tako da razmišljaš, tebi takve slabosti nisu dozvoljene, tebi nije dozvoljen luksuz čak ni da razmišljaš o odustajanju. Jer, ako ti odustaneš, ako dozvoliš sebi da se slomiš, šta će da rade svi ostali? Oni koji nemaju sopstvene rezerve snage, koji se stalno lome i traže oslonac, razumevanje i pomoć, šta onda oni da rade? Sramota je razmišljati o odustajanju, nedostojno je žaliti se na svoju snagu, huljenje je proklinjati više i sile i tražiti tajm-aut, isključenje mozga, odmor od sebe.
Ali ti si umorna. Pada ti se u nesvest. Pada ti se preko ivice podnošenja. Pada ti se u nečiju utehu. Duša te boli, toliko da te boli telo i energetsko polje oko tela. A onda se pojavi neko kome treba uteha, čija je duša bolna, srce ranjeno, nervi pokidani, ko vapi za pažnjom, razumevanjem, ljubavlju.
I ti si pozvana. Tvoja snaga se javlja sama, bez obzira na sve tvoje bolove. I kad osetiš da ispunjavaš svoju svrhu, onda opet možeš da podnosiš, sve što treba podnositi. I ne primetiš kad si se odmakla od ivice prepuštanja malodušnosti i krenula u akciju. Samo ponekad uzdahneš, jer umor pulsira u tebi i onaj duboki bol te povremeno ubode sa unutrašnje strane grudi, jer nešto u tebi i dalje čezne da dobije ono što je u stanju da pruži. Samo uzdah. I onda nastaviš da daješ, jer ko te pita. Kad si jaka, nema ti druge, nego da to i ostaneš.