Od malena te svi hvale, zapažaju i komentarišu tvoju izuzetnu inteligenciju, tvoje kapacitete, tvoju sposobnost da sa lakoćom savladaš zadatke sa kojima se druga deca muče, tvoj talenat za toliko toga… Rasteš sa svešću o tome da si izuzetna i da uvek možeš bolje od drugih. S jedne strane ti to prihvataš zdravo za gotovo, to je tako, ti si nešto posebno i od tebe se očekuje više i bolje, a sa druge, osećaš da ne možeš da dosegneš svoje snove i da uopšte nije dovoljno biti posebna. Zapravo, tvoji snovi kao i da se ne računaju. Oni nisu dovoljno važni, jer ti možeš više, možeš sve što zamisliš – ali tvoje zamisli se suštinski ne uvažavaju. Od nekog ko može sve, očekuje se da postigne – sve ono što oni koji ga bodre, nisu uspeli.
Dakle, tvoja očekivanja od sebe su ti usađena i nisu tvoja. Ti si nesigurna u sebe i istovremeno ljuta zbog te nesigurnosti – osećaš da to nije u redu i da bi, kao posebna i izuzetna osoba trebalo da imaš više samopouzdanja, više hrabrosti i rešenosti, pa makar to značilo da tu hrabrost usmeriš da se otrgneš od tuđih očekivanja i postaviš sopstvene ciljeve i prioritete.
U sebi nosiš unutrašnji konflikt i umotavaš se oko njega, pokušavajući da zaštitiš svoju ranjivost i da je nadrasteš. Niko oko tebe nije svestan tvog bola i tvoje osetljivosti – oni vide sliku koju su sami stvorili, a ti sarađuješ sa njima i pomažeš im u tome da vide tu sliku koju žele i koju su stvorili.
