Ti si super, na svaki način. Pametna si, lako učiš, ljubazna si i dobra, velikodušna i pristojna. Ali ti nisi ono što jesi. Nisi dovoljno, nisi sve što jesi, jer nisi ohrabrena da to budeš – svi navijaju za tebe, ali samo dok ispunjavaš njihova očekivanja. I tebi je to jasno i boli te. Ne možeš da ih razočaraš, a ne možeš ni da odustaneš od sebe i zato postaješ tihi buntovnik, a tvoja pobuna se dešava iznutra. Ti sabotiraš sebe i zato se ne osećaš uspešno.
Znaš da možeš bolje. Ali to bolje ne vodi u onom smeru u kome ti je zacrtano da ideš. Ti možda ne želiš da budeš doktorka, da završiš dva fakulteta, da budeš na rukovodećem mestu, da stekneš poziciju, ugled i bogatstvo, možda samo želiš da budeš srećna, a ta stabilna dostignuća te ne ispunjavaju ničim osim zebnjom i anksioznošću.
Počinješ da želiš da nisi pametna. Da nisi posebna, da nisi kapacitet i potencijal. Da si obična, prosečna, ćurkasta. Jer takve ti izgledaju sasvim srećne i veoma uspešne – one lakše ostvaruju te visoke ciljeve, ili ne ostvaruju nikakve visoke ciljeve, ali nalaze sebe u onome što rade i sasvim im je prijatno u sopstvenoj koži. Dok je tebi tesno. Ti bi da izađeš iz sebe i da malo budeš neko drugi, neko jednostavniji, na koga nije upereno glavno svetlo na sceni, ko nije prinuđen da svoju ulogu igra tako da kritika bude namirena i zadovoljna.
