Zato ne pokušavaj da razumeš. Ono što treba da uradiš je da ostaneš sama sa svojom ljubavlju, sa ogromnim kapacitetima svog srca, na nesagledivoj dubini svog dna, na kome se sada nalaziš. On se neće vratiti da ti kaže “pogrešio sam, oprosti mi, volim te” da te zagrli i da opet sve bude u redu. Jer kod njega nikad i nije bilo sve u redu. Samo je ono što ga je plašilo, zbunjivalo, zatvaralo, mirovalo neko vreme, zanemelo od topline i intenziteta tvoje ljubavi. Njegovo srce se rasteglo i odgovaralo tvom srcu i ti si mislila da je on porastao i da te je dosegao. Ali on se samo popeo na prste, protegao, istegao i ostao neko vreme u tom nategnutom i neprirodnom položaju. I sad se spustio na svoja stopala i laknulo mu je. Težina zahteva ljubavi je popustila i on više ne može da prevazilazi sebe da bi voleo tebe. I to je cela istina o njegovom srcu i o njegovoj ljubavi i o tome zašto više ne može da bude sa tobom, zašto je otišao i zašto mu je sada lakše.
A šta ćeš ti? Kad ti se više ne živi, jer nije uspelo. Opet. A nije uspelo ono što ti je bilo najvažnije na svetu i u šta si uložila sve što imaš i sve što jesi i kroz šta si postala ogromno mnogo toga što nikad pre nisi mogla da budeš. Ti ne vidiš koliko si porasla, jer je tvoje odrastanje sraslo uz ljubav i zajedništvo i sada se osećaš kao neko kome je nešto amputirano. Izvađen neki organ. Nešto ti nedostaje da bi bila cela, takva velika kakva si postala. I ne živi ti se velikoj bez njega, koliko god on mali ostao, jer je on vitalan deo tog odrastanja.
