Poslužiću se jednostavnom slikom – moj život je brod, ali i more kojim plovi i nebo iznad mora. Ja sam na kormilu broda, manje ili više sposobna da odredim svoj pravac i zaputim se svojim ciljevima. Podamnom su sile vode, nadamnom sile neba, koje treba da podrže moje brođenje i pomognu moje navođenje. Ponekad sam vrlo svesna tih sila i osećam se usklađeno sa njima, ponekad ne znam gde teram, pustim kormilo i očajavam, a onda se setim da sam još živa verovatno zato što sile još nisu završile sa mojim brodom, inače bi ga lako potopile ili gromom spržile. Najčešće sam toliko obuzeta upravljanjem brodom, da jedino stignem kratko da se pomolim silama za mirno more i vedro nebo, ili za ono što je najbolje za mene, kad već upadnem u olujčinu.
Sad, brod, kormilo, jedra, posada i sve suprotstavljene sile i odnosi koji dolaze do izražaja na svakom brodu na debelom moru. Mahom se rvem sa kormilom, krpim jedra, mirim zavađene, ribam palubu – boljih dana. Kad nastupe gori, onda radim sve to isto, ali odjednom. Redovno mi fali još par ruku, i boljih i gorih dana. Uopšte, toliko ne znam gde mi je glava, da se vrlo retko zapitam a kuda ja to brodim?
