Od cilja do cilja, ka nekoj obali, mirnoj luci, kraju sveta? Hah, kao da ima ikakve veze. Važno je učestvovati. Smisao života je življenje, doznala sam posle decenija provedenih po debelim morima, prilazeći raznim obalama i otiskujući se na pučine. Moj brod neće stajati ukotvljen u nekoj mirnoj luci. On će broditi, ili samo plutati, vođen ili izgubljen, sa manjkom ruku za kormilom, na palubi, među posadom. Verovatno zato što se nikad nisam pomolila silama za muškarca, zaštitnika, spasioca. Verovatno zato što ne verujem da neki muškarac može zauzeti takvu poziciju na mom brodu.
Još uvek ponekad maštam, tačnije, pokušavam da zamislim mirnu luku. Brod kao turističku atrakciju. Sve te blagodeti života zbrinute i zaštićene žene, koja raspolaže parom snažnih muških ruku, kojima može da prepusti (ili natovari) sve čime ne može da se bakće. Pokušavam da se setim kada sam se tako osećala. I da li sam uopšte. Ali jesam, sećam se, samo nerado. Jednom u odnosu u kome sam na kraju morala da odlučim hoću li skočiti s broda, ili ću preuzeti kormilo. I još jednom, kad sam se uplašila što sam osetila kako može da izgleda kad mi je muškarac potreban. Kad sam se zapitala da li mi je taj muškarac potreban, ili se on samo našao u poziciji da uskoči, kad je situacija zahtevala dodatni par ruku. Kad sam se setila da je i to možda odgovor na moje molitve za mirno more, ili makar za ono najbolje za mene. Ponekad je najbolje za mene da postoji neki muškarac, putnik na mom brodu. Ponekad on putuje dugo. A ponekad se niko dugo ne ukrca. Jer nigde ne pristajem.
