Ako u startu svet delimo na sanjare i realiste i podrazumevamo da sanjari teško opstaju u stvarnom svetu, možemo odmah i da obrnemo stvari. Stvarnom svetu su potrebni sanjari. Stvaran svet ne bi postojao da ga sanjari ne kanališu kroz svoj osećaj za pravdu, istinu, za lepo i dobro, svojom plemenitošću i svojom ranjivošću. Sanjari su ozbiljni ratnici u službi stvarnosti. Oni se bore da ostvare svoje snove.
Kad vam kažu da ste sanjar, govore vam i da ste idealista, da ste nepraktični, da ne razumete kako svet funkcioniše i da ste budala što verujete u dobro. Ne verujte im, verujte u sebe i pokažite im kako to radi – radite na ostvarivanju svojih snova. Jer, kad ih ostvarite, onda sebe postavljate u vodeću poziciju – realan svet poštuje, priznaje i vrednuje sanjare koji ostvaruju svoje snove. Čak, on ih slavi i uzima za primer.
Dakle, ne podležite realnosti koju vam nude realisti. Reći će vam da se držtie onoga što znate i da ne maštate mnogo, da je bolji vrabac u ruci nego golub na grani, da ne tražite više od onoga što imate i da ne budete nezahvalni. To sve ima smisla, ali za njih. Jer oni nemaju dovoljno mašte, ne mogu da zamisle uživanje u pripitomljavanju goluba sa grane koji vam jede iz ruke, a onda se vrati na svoju granu, ne razumeju fluidnost i slobodu, uzlete mašte i intenzitet osećanja koji izaziva sanjarenje. Oni ne poseduju „cipele za šetanje kroz snove“ a i kad bi ih imali, ne bi ih nikada nosili, jer bi im bile neudobne i nepraktične za gaženje po blatnjavom tlu realnosti.
