Jedva nekako otvorim oči ujutru, sat zvoni već deseti put zaredom, mučenik. Shvatam da imam samo 10 minuta da se spremim i otrčim do stanice, i tu počinje šou. Skačem iz kreveta, navlačim prvo što dohvatim u ormaru, umivam se ledenom vodom, sve u nadi da ću odagnati pospanost i tako “skockana” ubacujem telefon, na koji su obavezno prikopčane slušalice, u džep i trčim niz stepenice sa petog sprata, jer lifta, nažalost, u zgradi nema.
U zadnjem trenutku stižem na stanicu, taman na vreme da se guram sa đacima i penzionerima. Nekako se probijam do prvog slobodnog sedišta. Taman sam sela i uzdahnula sa olakšanjem, primećujem da me bakica preko puta strogo i ljutito odmerava, jer sam prva stigla na cilj. I tako, ja fina kakva sam, uljudno je pitam bi li možda sela, ustajem i bakutaner seda bez ijedne reči, nagradivši me tek škrtim osmehom. Bože moj, pa ne bi je ubilo da mi kaže makar “fala”!
Pola sata vožnje iskoristim za dremku pokušavajući da nastavim gde sam stala sa snovima, samo još malo… al’ ne lezi vraže! Dve starije žene kraj mene, počinju sa pričom o nevaljalim snajama i bezobraznoj omladini, kao i svakog jutra. Nije mi jasno kako ja uvek stanem baš pored njih? Prevelika slučajnost, al’ šta je tu je, imam i ja način da preskočim tu njihovu kuknjavu koja se reprizira otkad ja putujem tim autobusom i u društvu dotičnih dama.
Zavlačim ruku u desni džep i tu je! Dragi moj telefon, šta bih ja bez njega… Nameštam slušalice i puštam muziku, pojačavam do kraja, Bajagin moćni glas nadjačava svu tu dreku i žamor:
“Hajde Bože, budi drug
pa okreni jedan krug,
unazad planetu,
noć je kratko trajala,
a nama je trebala
najduža na svetu…”
Pola sata vožnje iskoristim za dremku pokušavajući da nastavim gde sam stala sa snovima, samo još malo... al' ne lezi vraže
Replay, replay, replay, iiii tu smo! Na sledećoj stanici izlazim, kamo lepe sreće! Okrećem se levo, pa desno i shvatam da mi je blokiran put do izlaza. Gomila dece koja na moju nevolju ne čuje ništa, jer im u glavi odzvanja muzika iz slušalica. Guram ih, skrećem pažnju na sebe, najpre polako i smireno, a kad autobus stane na mojoj stanici već počinjem da histerišem i ne marim mnogo što sam onom klincu sa cvikama nagazila na očigledno nove patike, i što me mali ratoborno odmerava. Častim ga “ledenim” pogledom i on istog trenutka okreće glavu i gleda kroz prozor sa izrazom lica kao da je samog Hulka video. I nekako mi se uvek desi, taman kad dođem do ulaza i pritiskam dugme očekujući da se vrata otvore, autobus kreće dalje. “E, dovraga!”, uzvikujem za sebe, jer me niko drugi i ne čuje… i tako izlazim na sledećoj stanici, nervozna, deprimirana, palim cigaretu za živce, puštam muziku, a po glavi mi se mota neka misao poput “izgubila sam bitku, ali ne i rat!” dok tabanam nazad ka svojoj nesuđenoj stanici.
I tako se ja razgibavam svakog jutra pre posla, i smirujem živce pre novog, radnog dana uz dobrog starog Bajagu…
“Mrak se skupio u kap,
rano jutro kao slap,
ulazi u sobu.
Da l’ si ikad pitala, tamne senke zidova
ujutro gde odu?
Oči su ti sklopljene, usne su ti umorne,
ne ljubi me njima.
Nisu čvorci pevali, dok je iznad krovova,
svirala tišina.”
Tešim se, jednog dana ću slušati “tišinu” dok svojim automobilom zaobilazim krcati autobus…
Jovana Sotirov je večiti sanjar, komplikovana dvadesetogodišnjakinja koja i dalje želi da vrati vreme i ponovo proživi detinjstvo jer smatra da je mnogo toga u njemu propustila. Voli priče sa srećnim krajem jer u njih još veruje i tvrdi da samo oni koji otkriju ljubav u sebi, znaju razlog svog postojanja.
