U prvo vreme, uopšte ne možeš da poveruješ u to kako se osećaš. Svaki put kad treba da ga vidiš, imaš tremu i nervozna si i anksioznost preti da te sasvim preplavi, a onda se on pojavi i zagrli te i ti se opustiš, jer osećaš da je sve u redu, jer ti njegovo prisustvo donosi mir i otklanja napetost i nesigurnost.
U prvo vreme, čudiš se sama sebi i pokušavaš da se zabrineš što se tako osećaš. Da li ti to gubiš svoju nezavisnost, da li prepuštaš kontrolu svog života nečemu većem od sebe, da li to postaješ zavisna od njega? To je realan strah za nekog ko je navikao da upravlja svojim životom, ali nešto u tebi ti govori da je to smešno, jer svo to jahanje po talasima, više u borbi da se ne udaviš, nego iz sporta, nije ti osim uzbuđenja i straha donelo ništa mnogo bitno i sudbonosno, osim ako to nije ovo – taj osećaj da je strah besmislen i da je neophodno da se prepustiš.
Jer ako te je pokušaj kontrole i upravljanja i napora da pametno biraš i da se čupaš iz pogrešnih izbora doveo dotle da osećaš da je jedino ispravno prepustiti se i odbaciti brige i tripove, onda si dobro radila – dosplavarila si nekako živa i zdrava preko svih onih pogibeljnih brzaka, stumbala si se preko svih onih vodopada i ostala čitava, stigla si do toka koji može da te odvede bilo kuda, a to je možda baš tamo gde si od početka želela da stigneš.
