Možete li da se setite perioda života kada niste bili u odbrambenom modu, spremni da uzvraćate udarce i podižete se sa poda, kada vas obore oni koje ste primili? Kad ste bili opušteni, stabilni, puni energije, pravih leđa, punog srca, spremni na smeh u svakom trenutku, radoznali da vidite šta će vam svaki novi dan doneti? A da to nije bilo rano detinjstvo, kad ste bili bezbrižni i kad je svet bio nov? Teško pitanje, ali ne toliko koliko je odgovor težak, jer verovatno ga nemate. Nema perioda u vašem odraslom životu, kada ste bili puni puni poverenja, opušteni i prepušteni, kada niste držali gard, kretali se povijenih leđa i uvučene brade, pokušavajući da odjednom gledate na sve strane.
Naučili ste da je život borba i da ako ne želite da ga provedete na leđima, sravnjeni udarcima koji dolaze sa svih strana, morate da zauzmete gard i da ga držite. I da uzvraćate. A i da napadate. Možda vam se to čak i sviđa – angažuje vas, tera vas da budete budni, da koristite vijuge, da budete hrabri i snažni, da rešavate probleme. A možda se pitate dokle ćete tako, čak i ako ste zadovoljni svojom borbenošću. Dokle će snaga, hrabrost i spremnost da podnesete udarce i da se oporavite (kao i da ih uzvratite), biti jedini koncept vaše uključenosti i prisutnosti u sopstvenom životu?
View this post on Instagram
Umete li da se odmarate? Da prepustite kontrolu, da odbacite brige, odgurnete obaveze i stavite sebe na prvo mesto? Umete li da uživate u mirovanju? Ili stalno morate negde da idete i nešto da radite, da biste se osećali živi i da vam ne bi bilo dosadno?
Da li ste zaglavljeni u režimu preživljavanja, da li ste neprestano u areni, spremni da skočite i budete delotvorni?
Nosite težak oklop, koji više i ne osećate. Mnogo toga više ne osećate. Ali sećate se kako ste i koliko osećali kad ste bili otvoreni i ranjivi i povređeni. Sećate se svake slabosti u svojoj odbrani i svakog udarca koji vas je oborio i na neko vreme onesposobio. I ne želite da se više ikada osećate tako.
