Postoji izreka koja kaže “ako želiš da nasmeješ Boga, poveri mu svoje planove”. I verovatno iz iskustva znaš da je svevišnji imao mnogo prilika da ti se smeje iza leđa (ili u lice), jer savremena kultura i način života od nas zahtevaju da isplaniramo svaki minut, da postavljamo kratkoročne i dugoročne ciljeve, pravimo biznis i životne planove. Tako imamo utisak da upravljamo svojim životima – osim u onim (čestim) trenucima, kad nam se planovi menjaju u hodu, propadaju, okreću se protiv nas i kad u očajanju shvatamo da se sudbina ruga našoj organizovanosti i našim planovima. Jer, sudbina možda ima drugačije planove za nas – za početak, da nas nauči skromnosti, prihvatanju i mirenju sa sudbinom. Kako da razlikujemo ono na šta možemo da utičemo i ono što treba da prepustimo Univerzumu i da se ne mešamo.
Ipak, mi stalno planiramo. Planiramo da završimo školovanje do određenog vremena, da se zaposlimo, da u nekim godinama imamo decu, planiramo da idemo tom stazom koja nam izgleda dostojna i na kojoj verujemo da ćemo naći ispunjenje, stabilnost i životno zadovoljstvo.
Takođe, postoji i izreka o tome da ne postoji stranputica – i ona je deo puta, samo mi to nismo mogli da sagledamo, kad smo krenuli određenim putem. I zato stranputice smatramo saboterima, zastranjivanjem, rušenjem planiranog i na njima se osećamo izgubljeno. Nismo tuda nameravali da krenemo i ne znamo kako da se vratimo na put – propuštamo da čujemo eho božanskog smeha i da pomislimo kako smo možda i dalje na svom putu. Samo to nije put koji smo mi, u svojoj ograničenoj ambiciji, isplanirali.
Stranputice nas počesto vode baš tamo kuda treba da stignemo, samo što to nije ono što smo zamišljali. Koliko ljudi se školuje i usavršava u jednoj oblasti, da bi se, čudnim životnim preokretima, bavilo nečim potpuno drugačijim? Postoji, dakle, i ona izreka o čudnim putevima gospodnjim, koja se verovatno odnosi na ono što smatramo stranputicama, koje nas, zaobilazno (Per aspera ad astra) dovedu do ispunjenja životne svrhe.
