Poplava je izazov, priča mi čovek. I to sa sjajem u očima, ubeđenjem i uzbuđenjem. To te pokreće, daj ovamo, gledaj ovde, kako može, šta može, preživi, snađi se, pomozi drugima, sve je to izazov. Mi smo prošli bez žrtava, jurili smo levo – desno, spasavali smo ljude, reagovali smo, to je sve… oklevao je tražeći pravu reč, a ja sam ponudila reč sad. Tako je, to je sve sad, to je trenutak, to je život!
Odlično sam razumela o čemu priča. Ali on je vojnik, padobranac, ratnik, iskusan u svakojakim situacijama, koje većina običnih ljudi nikada ne iskusi, niti ikada poželi da odgovori na iskušenja takve vrste. On ne priča o tome, ne hvali se i ceni mir i dobru organizaciju više nego išta. Jer zna koliko ljudi mogu da izgube kad toga nema. Samo je uvek spreman da zaštiti ono što ima. I da pomogne svima koji to isto žele, a nisu tako spremni kao on. U svom običnom, civilnom životu, on ume da radi jedno trista poslova i uvek je spreman da radi i zaradi. Jedan od onih ljudi koji nisu bogataši, uljuljkani u basnoslovna nasleđa, ili kojima je popularnost donela bogatstvo, ili kriminal, koji uopšte nisu bogataši, a koji govore novac nije problem, uvek može da se zaradi.
Naravno, novac nije problem, zato što je novac izazov. Snađi se, poveži se, prepoznaj pravi trenutak, uskoči ovde, vidi ono, nauči ovo, pitaj, ponudi, uradi, zaradi. Da li će ti za to biti potrebno naprezanje mišića, ili ćeš satima sedeti ili stajati, ili ćeš za pet minuta i pet telefonskih poziva da sprovedeš nešto što ti je sinulo, uopšte nije važno. Ne ceni se lakši način da se zaradi, samo se ceni angažovanje. Akcija. Razmišljanje, uočavanje, delovanje.
Tako živi drug padobranac, otac dvojice odraslih sinova, koji prilično rade sa njim sve što on radi. I školuju se. Samo ih je vojska zaobišla, a to je prava šteta, kaže padobranac. I ja se slažem s njim.
Vidite, mene je moj mali sin, priključen pola dana na kompjuter intravenozno, za koga ja mislim da je dobrano van sveta i stalno se kao nešto trudim da ga uključim u realan život, pitao kako je moguće da država nije spremna za nešto ovakvo, a ja sam se prenerazila kako on svojim dvanaestogodišnjim mozgom skontava takvo pitanje. Tako preneražena, još više sam sebe zaprepastila odgovorom, jer sam uopšte ne razmišljajući izgovorila to je, sine, zato što država nema vojsku. Da imamo vojsku, sve bi ovo bilo mnogo lakše.
A ja sam, znate, pacifista. Ono, zakleta hipička, od kad znam za sebe. Mir, ljubav, sloboda, cveće, drveće, životinje i ptičice, tolerancija, bogatstvo u različitosti i tako te propovedi. I sad bih volela da moj sin služi vojsku. Isto kao što bi to voleo moj drug padobranac, vojnik i ratnik, koga ponekad pitam da mi nešto ispriča, a onda ga molim da mi ne priča. On kaže da se momci u vojsci edukuju i obučavaju za život, da znaju šta je dužnost, da umeju da se snađu i da pomognu drugovima i da budu na raspolaganju svom narodu za svaku vrstu pomoći. I ja se slažem. Dođavola, slažem se i ne nalazim u sebi ni zbunjenost, ni otpor, ni oprečnost. Moj pacifizam je sasvim komotan sa militarističkom strukturom društva. Jer kontam koliko smo se sjebali što smo je izgubili. I kad sam ja to sve tako skontala, pročitam ono što je Lazanski o tome rekao i opet se sve složim.
Au. Matora sam ja za vojsku. Ali možda neki tromesečni kurs, to bi bio izazov.
Izvor fotografija: dailymail.co.uk
