U bilo kom slučaju neuzvraćene ljubavi, previše pitanja ostaje bez odgovora, previše odgovora je prosto neprihvatljivo, a ti si već predugo povređena. Nikako da prođe i kao da nikako i ne prolazi samo od sebe. Treba da preduzmeš nešto, a ne izgleda ti kao da je moguće preduzeti bilo šta delotvorno, jer su činjenice tako poražavajuće. Ti (još uvek) voliš nekog, a on tebe (više) ne, ili te nikad nije ni voleo, niti će. Šta ćeš sa svojim srcem, sa svojim životom, šta ćeš sa sobom?
Nije ljubav sve na svetu, prevazići ćeš to vremenom, posveti se sebi – opšta mesta bez smisla i utehe i zašto ljudi uopšte izgovaraju takve rečenice, kad ništa ne znače onome ko je povređen?
Odakle uopšte da počneš da prilaziš sebi, sa kog kraja da namotavaš klupko, kad si tako dezorijentisana i kad ti nije ni do čega, a osećaš da nešto treba da uradiš, osećaš odgovornost da se pokreneš. Ali stvari funkcionišu drugačije, ne možeš tek tako da odlučiš da ti bude bolje, da se izlečiš od ljubavi prema nekom drugom, da svu tu ljubav usmeriš na sebe, da postigneš vedrinu i uravnoteženost, da budeš zadovoljna sobom i da tako ispunjena privučeš nekog ko će te voleti, jer svi znamo da je očaj poput lošeg mirisa, odbija svakog ko ga nanjuši, a sreća je privlačna poput magneta i kad si srećna sama sa sobom, onda možeš da biraš … da biraš šta? Da biraš ljubav? Da među brojnim muškarcima privučenim tvojim samopouzdanjem izabereš nekog ko će ti ga (opet) skršiti, ko će ugaziti tvoje samopoštovanje u prašinu, ko će ti slomiti srce bahatim rukovanjem… Jer u ovom trenutku ljubav i poverenje deluju ti kao najluđe i najbesmisenije rizikovanje, pošto je jasno da tu postoji samo jedan ishod, u bolu i povređenosti. Zašto bi ikada htela ponovo nekome da veruješ i da nekog voliš?
