Zašto se ponašaš kao ludak i često radiš na svoju štetu? Zašto ne otkačiš te toksične osobe, koje te izdaju onda kad ti je potrebno razumevnje i podrška, zašto uporno veruješ u ljude koji ne veruju sami u sebe? Kada ćeš već jednom sve da oteraš u tri lepe i da se baviš sobom, da uživaš, da se ni zbog koga ne cimaš i da budeš malo sebična i razmažena? Možda si čula ova pitanja od osoba kojima je stalo do tebe, ali često ih i sama sebi postavljaš. Kada će tvoje srce malo da popusti i da prestane da bude toliko tvrdoglavo na tvoju štetu?
Ti ne odustaješ od ljudi koji odustaju od tebe
To je njihova stvar što oni ne vide šta gube i propuštaju, što im je duh uspavan, što su zadrti, ograničeni, uskogrudi. Tebe to ne zanima. Ti komuniciraš sa onim drugim delom njih samih, sa kojim oni sami slabo komuniciraju. Sa njihovom dušom, njihovim bićem. Ti vidiš u njima ono što sami u sebi ne vide i što ponekad vide u tvojim očima, a onda im bude neprijatno što nisu to što ti tako uporno veruješ da jesu, što nemaju ono što ti tvrdiš da imaju i ne žele da se osećaju loše zbog sebe – i zato odustaju od tebe. Ali ti znaš i sigurna si sto posto i možeš da se zakuneš u najsvetije, da oni na taj način odustaju od sebe i da to sa tobom nema nikakve veze. I onda obnovljenim snagama vere i hrabrosti nastojiš da im uliješ samopouzdanje i samopoštovanje koje nemaju, da ih naučiš onome što znaš, a oni se ne trude da nauče, da im pokažeš ono što tvoje tvrdoglavo srce vidi, a oni ne mogu da vide ni četvoro očiju kad bi otvorili…
