I onda te nedostajanje povede razuzdanim putevima zamišljanja šta bi bilo i kako bi bilo kad bi samo on mogao da shvati, da učini, da se odvaži, kad bi ti mogla da malo popustiš, da ne očekuješ, da ne tražiš. I sva ta zamišljanja mogućih srećnih ishoda idu istim putem – on bi morao nešto da počne, a ti bi morala da nešto prestaneš. I ti znaš da se uzalud mučiš tim mislima, jer da je to moglo tako, oboje bi tako uradili, služili bi ljubavi onako kako ona zahteva da bude uslužena, servisirana, nahranjena, zalivena, zbrinuta i podstaknuta. Ali nije moglo. On nije mogao da ne bude on, ti nisi mogla da ne budeš ti. Ali zajedno, vi više niste mogli da budete par, baš zbog toga što je svako bio to što jeste. Ili što nije dovoljno bio baš to što jeste.
I novi krug mučenja kreće ispočetka. Možda nisi sve učinila. Nisi istražila sve mogućnosti, nisi bila dovoljno velikodušna, nisi prevazišla ego, nisi, nisi, nisi. I onda ugledaš u svojoj glavi sliku njegovog osmeha i ono kako te gleda kad te želi i kako se savija oko tebe da te zagrli i kako se uklapate, kao da ste stvoreni jedno za drugo i osećaš bol, kao da je neko naživo, bez anestezije odsekao jedan deo tebe. I još gore, kao da se taj deo stalno iznova odseca i rana nikako ne zarasta i bol nikako ne prolazi.
Nedostaje ti da se osećaš celom. Da te ništa ne boli na taj način. Nedostaju ti čak i neki drugi bolovi, koji su činili deo te povezanosti. Sitne izdaje, izneverena očekivanja, uvrede i opraštanja, osećaj da ste posle svega i dalje bliski i da pripadate jedno drugom. Kome ti sada pripadaš? Ništa ti ne znači to što si opet samo svoja i dala bi bilo šta, da opet budeš njegova.
