Ne znaš ni ti šta tačno čekaš, ali stalno nešto čekaš. Čini ti se, otkad znaš za sebe. Čekala si da odrasteš, da bi izašla iz bespomoćnosti i podređenosti deteta i stekla moći odraslih. Ali, odrasla si, a bespomoćnost i podređenost su odrasle sa tobom. Uvek je nešto veće od tebe. Svet, na primer. Ili, očekivanja.
Čekaš ostvarenje svojih snova, posao koji želiš, ljubav svog života. Čekaš da otplatiš kredit, da bi mogla da podigneš novi. Čekaš da sakupiš hrabrost da uradiš nešto, osim da čekaš. Jer, jasno ti je da ništa neće pasti s neba tek tako, samo zato što ti to iščekuješ. Moraš da kreneš putem svojih snova, da im kreneš u susret, da biste se sreli na pola puta.
Možda čekaš da počneš više da voliš sebe i da veruješ sebi i da radiš više onoga što znaš da bi trebalo da radiš. Čekaš sticaj okolnosti koji će te osloboditi. Ali to se nikako ne dešava samo od sebe, a ti imaš osećaj da večno nešto čekaš i nikako da kreneš tamo kuda želiš da ideš. Jer čekaš pravi trenutak. Ili ti se čini da je pravi trenutak odavno prošao, pa sada čekaš da vidiš hoće li se nešto desiti.
Upali ste u zamku čekanja i sada čekaš da vidiš da li ćeš se nekako izvući. Vrtiš se u krug, kao hrčak u kavezu. Pomišljaš da se pomiriš sa tim, pomišljaš da si se već pomirila da se nikada ništa neće promeniti i da ništa ne možeš učniti da se promeni. Ali to nije istina. Nisi osuđena na propast, iako sama sebe osuđuješ.
Istina je da nećeš nikuda stići ako uopšte i nisi krenula. Istina je da nikada nije kasno da kreneš, iako su te godine čekanja obeshrabrile i ukopale u mestu. Istina je da možeš da se pokreneš i učiniš nešto, čak i usred svih najnepovoljnijih okolnosti.
