Takav se dan prepozna još dok lagano otvaramo oči. Kao da ih neka mrzovolja onda širi, osećate je u svojim kapcima. Nisu neprimetni kao i obično, već su teški.
Dok se borite protiv zgužvane posteljine u želji da iz nje izađete, zadržava vas još jedna težina više – ona u grudima.
Morate vani. Znate da morate! Svet neće da stane ako šćućureni provedete dan u krevetu, ali će stati onaj vaš svet koji ne sme da uspori.
“Moraš ovo, moraš ono, pazi na ovo, pazi na ono, ponašaj se lepo.” Taj glagol “morati” vodi svet. Nad njim smo nemoćni. Oduzima nam slobodu. I taj glagol “morati” je morao da se stvori. Naša se sloboda pruža sve do mesta gde tuđa sloboda nastaje. Zato moramo da ispoštujemo pravila. Možda i nisu toliko strašna? Neka od njih su možda uslov naše slobode. Paradoksalno? I jeste! Kako bi inače postali ljudi da se nismo pridržavali nekih osnova/pravila?
Noge vam brišu pod, vuku se po njemu. Ustali ste. Gledate svoj lik u ogledalu. Najednom ne vidite više sebe, od svog fizičkog izgleda uspeli ste da vidite svoju unutrašnjost. U tom ogledalu presijava se lik vaših problema. Izobličeni ste.
“Gde sve ovo vodi? Hoću bolje sutra! Šta je sa mojim životom? Zar toliko malo vredim?”
Stagnacija
Nemate odgovore, zato navlačite garderobu koja vam je pri ruci i izbijate kroz vrata koja treskate za sobom. Da, vrata su možda kriva! Nekako vam je lakše kada svoj bes izrazite kroz predmet, bacivši ga. Tako čujete svoju bol koja je inače surovo tiha.
“Ne osećam ništa više”, bar tako kažete. Nažalost osećate, osećate ono najgore.
Nemam globalni recept za jedan od ovakvih dana. Znam i sama koliko su kobni. Možda treba svaki od takvih slučajeva osmotriti pojedinačno i naći “preventivnu vakcinu” na taj način. Možda su ovakvi dani, pak, neizbežni ili korisni. Vrag bi ga znao!
Ako već moramo da budemo ništavilo ili njega deo, valja se pozabaviti time.
Šta je sloboda ako nije prihvatanje svega što se pa i mora? Ne mislim na onu vrstu mrzovoljnog “da”, već na usklađivanje sebe sa situacijama u kojima ste. Prepuštanje. Valjda se tako dolazi do mira i mudrosti.
Znam i ja za takve dane, znaju svi kada je sama ideja o podizanju četkice za zube teža od samog čina, kada su vam jedini koraci oni koje pravite u sebi.
I obično se neko dobar nađe da vas podseti kako, zar ne, imate sve i kako je vreme da se vaši momenti nezadovoljstva stišaju.
“Bože, pa ljudi u svetu umiru od gladi tamo negde daleko, ljudi imaju realne i veće probleme od tebe, pa se bolje sa tim nose!”
Hvala ti, druže moj, podseti me samo da ti uzvratim istom utehom kada te jedan od “takvih dana” sustigne. Pomoći će ti, kao i meni…
Izovri fotografija: beatricea.unblog.fr, flickr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
