Dosadi to. Na žalost, ne dosadi dovoljno brzo, jer kad imaš toliko kapaciteta za ljubav i kad je neštedimice trošiš na one koji nemaju, obično prođu godine i godine dok ti se smuči. Voliš da voliš, umeš da voliš, želiš da uvek voliš i stalno srećeš one koji izgleda umiru od žudnje za takvom ljubavlju. Ali oni uzimaju i uzimaju i traže još i nikad im nije dosta, a ti se trošiš i daješ i trošiš i kad zatražiš nešto zauzvrat, suočiš se sa ograničenim kapacitetima, sa ego tripovima, sebičnošću i malodušnošću.
I onda se zapitaš, da li je to tebi suđeno da u svakoj vezi budeš pretežno sama, da sva ljubav uvek bude pretežno tvoja i da svaka veza zavisi od toga koliko si spremna da se žrtvuješ, da čekaš, da ulažeš, da budeš strpljiva i nadaš se da će voljena osoba početi da ceni ono što ima sa tobom i od tebe. I skontaš da je verovatno do tebe. Do tvoje potrebe da budeš potrebna, do tvoje spremnosti da se predaš, do tvog obožavanja ljubavi i želje da je stalno osećaš, da je izlivaš i širiš.
Po koju cenu? Doduše, ako je ovo spoznaja, onda je vredelo spoznaje. A jeste, ako kontaš da je tebi zapravo potrebno da voliš više, da budeš bolja, veća, mudrija, jača, velikodušnija i da ne možeš da budeš takva sa nekim ko bi ti bio ravnopravan partner. Ako skupljaš pacijente, to je zato što su ti oni potrebni. Ako im daješ svu ljubav koju imaš, a oni tebi ne, to je zato što ti je potrebno da osetiš koliko si velika i plemenita – to je ono što oni tebi daju. Potvrdu o tvojoj posebnosti, vrednosti i veličini.
