Niste birali tugu, niste hteli da prođete kroz ta bolna iskustva, kroz gubitke i traume, ali to je deo života. Tužni ste, eskalirate do očajanja, pa se opet vratite u tugu, pa osetite malo radosti, a onda se setite da ste tužni – tuga je stanje koje traje i traje, dok ne naučite da svoju tugu prigrlite, da sa njom živite i da vam ona ne smeta da osećate intenzitet i radost života. Dugotrajna tuga postaje deo vas i povezuje vas sa vašim bićem. Svi vam govore da izgledate lepše – na neki čudan način, tuga ističe vaš unutrašnji sjaj. Valjda zato što je istinita – tu nema mesta foliranju i maskama. A svi smo lepši kad skinemo maske.
Jedna od dobrih stvari koje donosi dugotrajna tuga jeste poetika – tuga vam daje dodir poezije. Patetika i drama se uzdižu u visine, uz zvuke pesme sa radija, koja vas pogađa i uz koju pevate na sav glas i osećate se kao kraljica teatra. Ti uzleti traju dok se ne setite da nastupate pred praznim pozorištem i da vam niko neće aplaudirati. Kad vas tuga spusti, vraćate se svakodnevnom životu, u kome nije uopšte romantično i poetično biti tužan, ali je podnošljivo.
View this post on Instagram
Postajete saosećajniji i ljubazniji – kad doživite duboku tugu, bolje razumete druge, jer vam pada na pamet da prolaze kroz nešto o čemu ne govore i da možda iza njihove zatvorenosti, ili osornosti, leži neki dublji uzrok. Lakše vam je da druge razumete i da im oprostite njihove slabosti i mane i znate koliko drugima znači vaše saosećanje, iako to ne pokazuju.
Više razmišljate, posmatrate sebe i preispitujete se. Tuga vas usmerava ka unutrašnjem životu, ka sebi, gura vas u dubinu i daje vam sposobnost da prodrete do skrivenih motiva i uzroka i da bolje razumete sami sebe. Pažljivije donosite odluke, jer ste oprezni – ne možete sebi priuštiti još grešaka i žaljenja.
