Lepa si, zgodna, pametna, produhovljena, samostalna, društvena, imaš divne prijatelje, voliš decu i životinje, humana si, velikodušna, otvorena, radoznala, uspešna – imaš sve, ali nekako nemaš sreće u ljubavi. Kao da privlačiš samo slabe muškarce kojima treba oslonac i pomoć, nedovršene ličnosti kojima treba briga i vođstvo. Počinješ da misliš da ti ili nedostaje nešto vitalno, ili prosto imaš previše kvaliteta, koji valjda nisu potrebni muškarcu koji ih i sam ima – izgleda da oni stabilni, izgrađeni, uspešni, svoji, vole neke žene slabije od sebe, koje nemaju to što imaš ti, ali u njima izazivaju potrebu da ih zaštite i brinu o njima.
Možda tako ide – svako ko je sposoban, dobije nekog manje sposobnog da se brine o njemu. A možda muškarcima uopšte nije važno to čega ti imaš tako mnogo, a od obilja tvojih kvaliteta ne vide ono što ih jedino zanima, a to je tvoja ženstvenost, emotivnost, tvoja bazična, primitivna ženska priroda, koja ih poziva da budu muškarci i daju najbolje od sebe.
Toliko si se izgradila, verujući da to primitivno treba uzdići i prevazići, da se u ljubavi treba povezati na nivou bića, da je važna intelektualna, duhovna i telesna razmena, da se tako postiže balans i sklad. A kad se zaljubiš i uđeš u vezu sa muškarcem, vrlo brzo sva nadgradnja otpadne i ostanete ogoljeni u onom bazičnom i primitivnom – potrebi muškarca da bude muškarac, dominantan, zaštitnik, predvodnik, poštovan i voljen, kome treba žena, topla, nežna, spremna da ga obožava (ne samo kao ljubavnika), kojoj je pre svega potreban. Njemu treba da bude potreban, a ti si osoba kojoj niko nije potreban i to ga vređa, ali kad dođe u situaciju da ti jeste potreban – suočava se sa svojom nemogućnošću i nespremnošću da bude uz tebe i da ti pruži ono isto što inače stalno dobija od tebe.
