Kada ne možete od napornog dana i zahtevne realnosti da privremeno pobegnete u snove, da se odmorite, regenerešete i možda sanjate nešto što će vam vratiti nadu i energiju, gubite osećanje sigurnosti i postajete iscrpljeni. Zdrav san bi trebalo da vam pripada, a dešava se da se osećate kao prognanik, koji je izgubio to pravo. Dešava se da legnete strepeći od onoga što vas čeka – prevrtanje po krevetu, prevrtanje po glavi. Ne možete da isključite mozak i da pronađete odmor i zaborav.
I to se dešava danima. Znate da ćete iscrpljeni zaspati dubokim snom tek pred zoru, a onda će vas alarm iščupati iz dubina jedva osvojenog sna i moraćete da ustanete i pregurate radni dan, koliko god da ste umorni i iscrpljeni. Znate da ćete odnekud isrcprsti zalihe energije, ali da će to crpljenje uticati na vaše zdravlje, fizički i psihički.
Kad vaš, inače udoban krevet, postane mučilište, gotovo da vam nije do života. Dešava se da iscrpljenost odnese prevagu nad anksioznošću, pa ipak uspevate da se srušite i zaspite, sa osećanjem da se bacate u ponor. Jer, tamo vas čekaju grozni snovi. Oni u kojima vas proganjaju, u kojima se krijete i bežite, vrišitite i niko vas ne čuje, hodate goli, ispadaju vam zubi, strašno se ljutite i vičete na nekog ko vam je blizak… U tom ambisu na vas čekaju intenzivna osećanja, strahovi od kojih vam kolena klecaju, bes od koga vam se diže poklopac na glavi, dezorijentisanost i zbunjenost i osećanje da ste izgubili tlo pod nogama i da nemate načina da se uzemljite. Ono što uspevate preko dana da ne osetite, da samo okrznete u prolazu i potisnete, u tom ambisu snova čeka da vam oduži padanje na dno i da vam omogući da iskusite snagu svih tih osećanja. Bar se budite sa izvesnim olakšanjem što je sve to bio samo san, ali i sa osećanjem da se niste odmorili, nego namučili. A kad opet dođe vreme da skočite u ambis, pomislite da vam lakše pada nesanica, nego zebnja koju osećate pitajući se kakve ćete sve strahote i gluposti noćas sanjati.
