Onaj ko se usudi, ima sve razloge da bude ponosan na sebe, čak i ako pogreši, izgubi, padne. Jer je izabrao da oproba sebe, izabrao je teži put, umesto onog lakšeg, umesto povlačenja. Ishod nije bitan, za njega ne postoje garancije i hrabar je onaj ko to prihvati i nastavi putem na koji mu strah ukazuje, bez ikakvih garancija. I ta hrabrost ne znači da ste samo skočili i zablistali, ne, nikako. Hrabro srce takođe sumnja, posrće, dvoumi se, ali skupi snagu i volju i nastavlja dalje. Čim kročite na nepoznat teren, hrabri ste i možete da se ponosite sobom. Nema veze što na tom putu posrćete, padate, povređujete se – takav je put. Niko ne može samo da ide dalje, bez saplitanja, zaobilaznica, stranputica, slepih ulica. Ali kad jednom saznate o sebi to da možete, da ste u stanju da se odvažite, znate da ćete moći i sledeći put. Znate da ste odgovorni da uradite isto i sledeći put, jer više ne možete da se sakrijete iza straha i da njime opravdate povlačenje.
Tada strah postaje vaš saradnik, učitelj – ona igla na kompasu koja pokazuje pravac.
Ne možete se potpuno osloboditi straha, ne možete živeti bez njega, a kada ga prigrlite i shvatite kao pokazatelj, tada i ne želite da ga se oslobodite, već da ga bolje i brže razumevate i prihvatate. Brže se oslobađate svojih sumnji, lakše raspoznajete glas svog srca, onaj koji vas hrabri i govori vam „samo napred“. Lakše pokrećete udove i savladavate otpor, prolazite kroz ono početno osećanje nevoljnosti kao da hodate kroz vodu – dok se ne bacite i ne zaplivate.
Ponekad je strah baš dobar – znači da vas uzbuđuje ono što radite, osećate se živo i spremni ste na sve.
Naslovna fotografija: instagram.com/esteticpart
Brankica Milošević
