Trebalo bi da prepoznate te prilike i da ih iskoristite – ono što vam dođe, što „završi na vašem pragu“ sigurno je vama i namenjeno, iako to niste ni tražili, ni očekivali. Broj takvih prilika nije beskonačan, manji je nego što mislite. Prihvatite ono što je došlo – a prihvatiti ne znači samo trpeti, nego prigrliti to nešto neželjeno, kao da je to baš ono što ste od sveg srca želeli. 

Stvari stoje ovako – ako se prilika za promenu ukazala, ako vam život donosi promene, to je zato što su vam promene potrebne. To što niste svesni – još – da su vam potrebne, ne računa se. Shvatićete, ako sarađujete. Vidite, ono što je dobro za vas, često je bolno i vrlo neugodno. Nije lako. Ne možete sa smeškom utrčavati u promene, veselim dečijim poskocima, nošeni poletom i radošću (možda možete, ali još ne), uglavnom zato što više niste dete, što je dete u vama isprepadano, skriveno u mraku, zanemareno i osujećeno i što kao odrasla osoba shvatate stvari smrtno ozbiljno. Dramite. Hteli biste da vam se desi nešto lepo, ili barem da stvari ostanu takve kakve su, poznate, ako ne i naročito dobre. Lako je romantizovati ono što je udobno. Lako je poverovati sopstvenim pričama o tome kako ste baš tamo gde želite da budete, lako je držati pažnju na svojim vrlinama i nalaziti opravdanja i objašnjenja zašto ne treba da nešto promenite. Ali to je obična magla. To je laganje sebe, povlađivanje svojim slabostima, svom strahu, inerciji, lenjosti, malodušnosti. 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by EMELIE LINDMARK (@emitaz)


Kada morate toliko da se potrudite da ubedite sebe da je nešto ispravno, to je zato što duboko u sebi znate da nešto nije u redu. 

Ne brinite, sve vreme ste na pravom putu, a kad se sudarite sa promenama koje vam potresaju život, vaš put vas je doveo dotle i to je u redu. Samo što možete da zaglavite u trusnom području, osećajući da treba nekako da se pomerite s mesta, da proširite perspektivu, ali ne znate kako – ne vidite izlaz. Da biste ga videli treba vam šira perspektiva, a da biste je proširili, morate se pomeriti sa mesta na kome ste. Upadate u paradoks i prilika prolazi, vi nastavljate na isti način i osećate se malo zbunjenije i umornije nego pre, zid oko vas je napukao, ali je malo viši… Shvatate promenu kao kaznu, ljutite se na život, na Boga, na sve oko sebe, sažaljevate sebe i nastavljate da dramite. Sada morate malo više da se potrudite, da bi drama bila ubedljiva. 

Comments