Uslov za lični i duhovni razvoj jeste pomak, pomeranje granica, izlazak iz zone komfora. A polje lične udobnosti može biti svašta – naviknemo da funkcionišemo u najskučenijim okvirima (mentalnim i emotivnim, kao i materijalnim i fizičkim), urastemo u jedan način života, pustimo korenje i ne pomeramo se. Možda nismo srećni čak ni povremeno, ne osećamo se ispunjeno i nismo zadovoljni ni sobom, ni partnerom, ali i dalje ostajemo u vezi koju (podsvesno) doživljavamo kao svoju zonu komfora.
Navikli smo na površnu komunikaciju, emotivnu udaljenost, seksualnu nezainteresovanost, ili na česte svađe, verbalna nadmedanja, cinizam, pa čak i sitne (ili krupne) pakosti, navikli smo na ogorčenje i optuživanje partnera i ne pokušavamo da napredujemo – ni lično, ni u odnosu. Jer, svaki napredak zahteva da se pomeriš iz situacije u kojoj se nalaziš, a to je teško i riskantno – možda partner ne može i ne želi da se pokrene zajedno sa tobom, možda se nećete kretati u istom smeru, možda ostaneš sama. Ovo su znaci da ti je veza postala zona komfora koja sputava tvoj razvoj.
Navikla si na partnera
To je prvo što ti pada na pamet kada opisuješ svoju vezu – navikla si na partnera i teško ti je da zamisliš nekog drugog. Iako imaš mnogo primedbi na partnera (na njegovu inertnost i nedostatak ambicija, navike koje te iritiraju, ponašanje prema tebi…) on je tvoja realnost i svakodnevica. Možda ga oštro kritikuješ i želiš da on bude bolji i drugačiji, ali ipak ne možeš da zamisliš nekog drugog na njegovom mestu.
