Kad ne možeš više da se biješ – sa aždajama, vetrenjačama, demonima, sa glupošću, predrasudama, pakošću – ne znači da si poražena. Ne znači da treba da istakneš belu zastavu i pokušaš da pregovaraš. Da pristaneš na uslove primirja. Znači da više ne možeš da se trošiš uzalud. Tvoje telo je to shvatilo – i verovatno je istaklo sve moguće crvene zastavice, kojima ti maše pred očima već neko vreme, ne bi li ti, siroto, skrenulo pažnju i nateralo da nešto preduzmeš.
A šta da preduzmeš kad više nemaš snage za borbu?
Jer, kad pri samoj pomisli na neku akciju preduzimanja, zauzimanja, suprotstavljanja i “uprkosa” osetiš dejstvo one golicave mešavine malodušnosti i ljutnje, koje se diže iz stomaka, prolazi kroz pluća i izlazi na usta kroz rečenicu “ma nek’ svi idu u tri lepe” i pretvara se u viziju pustog ostrva, na kome nema nikoga da te napinje i gde ne moraš da radiš ništa, osim onog što hoćeš, da bi preživela, a u suštini, uopšte ne moraš ni da preživiš i gde prosto (a i prošireno) sve zavisi samo od tebe, od tvoje volje, snage i hrabrosti – znači da više nemaš energije da tu volju, snagu i hrabrost ulažeš u ono što te dovelo dotle da se tako osećaš. A osećaš se pobunjeno protiv života. Šta si, kog vraga, radila sve vreme? Daleko si dogurala, pa zašto, dođavola, nisi srećna i ispunjena, zašto ne pucaš od energije, ljubavi, izobilja, radosti?
Pa, možda zato što si svu tu divnu energiju uložila ispunjavajući zadate programe, verujući da ispunjavaš svoje snove. Naravno da nije baš toliko prosto, osim što jeste. Naravno da u svemu tome ima smisla, ima ispunjenja i postignuća, naravno da borba nije bila uzaludna.
