Ali ne zato što imaš na šta da budeš ponosna i što možeš sebi i svetu da dokažeš da nešto vrediš. Nego samo zato što te ta borba dovela dotle da ti je više dosta svega i da ne želiš više da se cimaš.
Sva ta postignuća kojima puniš biografiju, možeš da streseš sa sebe i da se osetiš kao totalni početnik. Jer jesi. Šta si to živela? Čiju projektovanu sliku si popunjavala bojama svog životnog spektra?
Znaš kako se slika mural? Prvo mora da se nacrta skica, a da se ne bi crtala “peške” uključi se projektor i na zidu se pojave oblici, koje umetnik samo treba da “precrta”. I dok ti posvećuješ svoj život pentranju po skelama i biranju prave nijanse zelene, koja će bitno da doprinese utisku kvaliteta tvog muralskog remek-dela, tvoj “programer” može da ode na Havaje, da se časti za obavljen posao, ili da nastavi da kuluči ispunjavajući sopstvene programe, pošto je prenošenje skice svog programa na tvoj zid, nesvesni muralisto, samo deo njegovog programa. Da, komplikovano je, osim što nije. Samo treba da nađeš dugme na koje se isključuje matriks. E sad, to nije samo jedno dugme i ne treba da ga pomešaš sa prosviravanjem mozga i sečenjem vena (jer se matriks ne isključuje kad se rokneš i na ovom mestu treba da se zapitaš kako to ja znam, a jbg, znam), nego treba da ga prepoznaš uz pomoć svih onih napadnih signala koje ti šalje tvoje telo, tvoje srce, tvoje biće, tvoja duša i koje tvoj mozak doživljava kao totalni opoziv. Povlačenje sa svih frontova. Ukidanje vojske. Ukidanje frontova. Nemaš ti sa kim da se biješ, jer se svaka borba koju vodiš odvija unutar tebe – u svakoj borbi se boriš protiv sebe. Sad, što ima delova tebe o kojima pojma nemaš, ili kojima želiš da prosviraš glavu, koji te zastrašuju, kojih se groziš i koje sažaljevaš – to ti je posao. Da ih sve iskopaš iz septičke jame životnih borbi, u kojima si porazila sebe.
Psovala bih još malo na ovu temu, ali kontam da je dovoljno da skontaš.
Naslovna fotografija: instagram.com/ashbrooke
Aleksina Đorđević
