Objedinjenoj snazi potrebe i želje nema prepreke. To se u normalnom svetu zove “znati šta hoćeš”. Kad znam šta hoću, ja želim baš ono što mi treba. Nije bilo mnogo takvih momenata u mom životu, ali bilo ih je i sve sam ih dobro upamtila, čak znam i datume.
Više mi nije strašno što mi je neko potreban. Jer mi nije strašno ni kad nije tu, kad mi je potreban. A želela bih da bude, i da mi uopšte nije potreban. Nešto mi se dogodilo, pa mi više nije strašno ni da budem ranjiva i ogoljena pred onim što mi treba i što želim, bilo ono tu ili ne. Poverenje? Neka je naivno, istinito je.
Hladni plamen poverenja gori mi u grudima. Kreće iz solarnog pleksusa i plamsa u srcu. Bitno je što je hladan, jer to je plamen spoznaje. On ne peče i ne nanosi bol. Ne hrani se strašću i imaginacijom, nego mirom i stvarnošću. Ne greje, ali osvetljava. Ne teši, ali osvešćuje. Jer, nije mi ni potrebna uteha, nego svest.
A kad imam svest, ne treba mi niko i ništa. Jer imam sebe. Prekaljeni na hladnom plamenu poverenja u postojanje, potreba i želja, sliveni u saznanje o onome što hoću, postaju namera. Namera je pravac svesti, koja upravalja postojanjem.
I šta ja nameravam? Da jedem kupus i šargarepu, za početak. Bukvalno. Prizemno? Pfff, pa istinito je.
Naslovna fotografija: instagram.com/yvzux
Aleksina Đorđević
