Jer ona ne razume ono osnovno – ako on ne poznaje svoje kapacitete, ne vidi svoje potencijale, ne želi da uči, da se razvija, da se ostvaruje i napreduje, sve to što ona vidi, ostaće u bunaru želja. Ili, on možda sve to i želi, ali na sopstveni način, sopstvenom brzinom i sopstvenom snagom, a njoj se čini da bi mogao brže, efikasnije i lakše, jer ima nju da ga usmeri, posavetuje, pomogne – da ga pogura kolenom u bubrege, da mu malo štricne odavde, doda onde, prekuje tamo, preoblikuje ovamo… Da mu oduzme slobodu da bude to što jeste, onako kako ume.

Kad se dovoljno puta upecate na ono što prepoznate u muškarcu, koji uopšte ne zna šta ste vi to videli u njemu i šta to uopšte za vas znači i zašto ga ne pustite na miru, nego ga stalno opominjete da može bolje i više, odnosno, kad se dovoljno puta suočite sa totalnim neuspehom vaše prosvetiteljske misije, shvatite jednu bolnu stvar.

Niko nikada nije bio dovoljno dobar za vas. Svakoga ste pola doživeli, pola izmaštali, uložili napor da napravite od njega nekog koga ćete moći da poštujete barem onoliko koliko ga volite (ili obrnuto) i ostali ste sami.