Mnoga će jutra svanuti dok danas juče ne postane. Nosiću još dugo prazne kofere, ne znajući gde putujem. Napajaće me jedino želja da što dalje od danas odem. Kao i svaka lutalica, biće me svuda. I, kada konačno budem nekud stigla, znaću da ništa osim sebe nisam na tom putu videla. Jer oči putnika su duboko zarijene u njega samog, jer se nijedan putnik ne odvaja od onog što je u njemu i što ga ljuto, ka obećanom sutra, goni.
Putujem kako bih negde ostavila teret. Gde je to negde, ne znam. I osvanuće mnoga sutra dok ne dođe danas u kome se neću sa mukom sećati da sam jednom ponela sve svoje i tuđe teško. I gledaću da dobro stignem. Čitava i cela. Jer možda to sutra novi teret donosi. Slomljena ništa neću moći da kraju privedem – što bi me zauvek osudilo na vucaranje praznih kofera.
“Od svih kofera najteži su oni prazni” – Nemačka poslovica
I ne brinem mnogo za to. Sve je dobro ako sam nekome pomogla da ne nosi na svojoj grbači krivicu; dobro za njih, loše za kosmički tok i pojmove pravde i nepravde. Eh, bar da me zbog tog po dobru pamte. Al’ ljudima nikad nećeš valjati. Ni kada pomogneš, ni kada odmogneš, ni kada ćutiš.
“Bolje je doživeti nepravdu nego je počiniti” – Sokrat
Svaki putnik je osramljen ili će tek to da postane. Niko se neće zaustaviti nad njegovim hrabrim koračanjem i priznati da ima snage u njemu. Snage da opstanemo. Putnik si, savijene kičme, satkan od prošlosti, nosiš poraze zadenute u očima, putnik si koji tegli u duši sve ono što je bilo i sve je to prazno jer više ničeg nema. A takvi nikome ne trebamo.
Znaću da sam put privela kraju onda kada nekome budem trebala zbog onoga što jesam. Onda neću čekati to sutra koje guta juče. Neću gledati fotografije onda kada me niko ne vidi, gledaću ih javno, pred svima, i neće me te iste slike boleti do suza.
Oslobođen je puta onaj koji se prošlosti smeši bez želje da je ponovi. Nasmejaću se, ne sećanjima, već ravnodušnosti sa kojom posmatram sećanja.
Znaću da sam stigla onda kada moja nada bude smenjena istinom. Nada je oduvek bila jedan od većih neprijatelja čoveka.
Čekaće me On...
Imaću neki novi problem. Lepa i doterana, zgrabiću tašnu, projuriću kroz vrata stana. Na ulazu zgrade čekaće me On. Neko čije lice ni ja sada ne znam. Zgrabiće me za ruku i zajedno ćemo poći da rešimo problem koji imam, pardon, imamo. Jer On zna da sama ne mogu, da su me putevi dovoljno iscrpili i nikada mi neće dozvoliti da još jednom poželim da danas bude juče.
Imaće me, ali koliko ja mislim da sme. Jer teško je nekome poverovati kada ste verovali ljudima zbog kojih ste jednom postali putnik sa lomom na grbači, čekajući mnoga jutra da osvanu i konačno donesu sutra.
Izvori fotografija: tumblr.com, the sartorialist
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
