U poslednje vreme se, i to vrlo često, susrećem sa muškarcima koji ne razumeju pojmove “neću, ne želim, ne”. Sve više postajem zaintrigirana ovom pojavom. U početku me je nerviralo, nisam umela da se izborim. A onda sam se povela starom, ružnom tehnikom i prestala da se javljam na telefon i objašnjavam. Pozivi nisu prestali, ali sam barem uštedela energiju. Vremenom, sklonila sam se nekoliko koraka od svega i rešila nepristrasno da pristupam “problemu”. Pokušala sam da odagnam misteriju i shvatim šta se krije iza nemogućnosti da nekome na fini način, dakle bez prostakluka, drskosti, povređivanja tuđih osećanja, omalovažavanja, itd. stavim do znanja da ne želim da budem sa njima. Interesuje me, u kom momentu su (pojedini) muškarci odlučili da je naše “ne” zapravo “da” i kada su zaključili da time što ih odbijamo šaljemo poruku da ih, zapravo, želimo još više?
Bez ikakve potpore koja je zasnovana na analizama psihologije, već isključivo zdravorazumski, najpre sam verovala da se radi o povređenoj sujeti. I, kada razmislite, ločigno je – on je frajer, sve ga žele, on ima mnogo da ponudi, i, ko je, onda, ta žena koja može da mu isklizne iz ruku i odoli njegovom šarmu? Neka “ona”? Smejurije. On je fantastičan, on može sve, on dobije svaku koju poželi. I, tu se začinje problem, a podgreva životinjski nagon koji tinja u svakome od nas – osvojiti plen i ne ostati gladan. Naročito onaj plen koji voli da se migolji, pa pobegne. Međutim, nakon nekog vremena, svako sa iole malo razuma i, nadam se, makar trunkom dostojanstva shvati da peto “ne” zaista i znači “ne”, i odustane. Do nekih, izgleda, ovo ne dopire.
Upornost jeste vrlina, ali ne upornost koja se manifestuje u nečemu što podseća na progonjenje. Muškarci, zapamtite – niste privlačniji ako ste dosadni. Niste privlačni ako niskobudžetnim insinuacijama pokušavate da privučete pažnju. Niste privlačni ako verujete u tezu “ne jebe lep nego uporan”. Privlačni ste onda, i samo onda, kada vas želimo.
Drugo što mi je prošlo kroz glavu je mogućnost da je razlog nepodnošljive upornosti usamljenost koja je, kako vidim, sve prisutnija. Živimo užurbano, isplanirano, mehanički. Dan nam se svodi na poštovanje prethodno ispisanog planera i, u celoj haotičnosti dana koji je potrebno ispuniti, zaboravimo da nekoga usput zavolimo. I, onda, kada se desi da stignemo da nečiji pogled uhvatimo i poželimo (suštinski ili kao dopunu usamljenosti) da se ta osoba zadrži duže, ostane još koji sat, dan, mesec, nigde ne ode. Tada se dešava ono što iz simpatične upornosti da se bude sa nekim blago prelazi u vid dosadnog, napornog, progoniteljskog i odbojnog. Ili suviše nagriženi potrebom da budu sa nekim, ili bezobrazni u svojoj upornosti, pojedini muškarci su počeli da banalizuju lepotu zavođenja svojim, za drugu stranu napornim pokušajima i dali ljubavi neku čudnu, nesvarivu dimenziju. U takvim momentima se zapitate – da li sam mu potrebna ja ili ma ko, a ja sam se samo tu zadesila? Već sa tim pitanjem znate da takva priča neće trajati, a, možda, nikada ni početi. Spontanost se izgubila, napadnost je preuzela.
Usamljenost jeste strašna i, hteli to da priznamo ili ne, svi joj robujemo s vremena na vreme (ili na duže), ali postoje stvari koje se tiču dobrog ukusa u ponašanju i granica. Usamljenost ne sme da bude izgovor za neukusnu upornost. Usamljenost neka bude pokretačka snaga da se iščaurite i ponovo živite. Muškarci, uštedite i sebi i nama vreme i živce – umesto da nas gonite, izađite sa društvom i napijte se, odgledajte film, napišite naučni rad, bilo šta. Samo se sklonite, sačuvajte dostojanstvo. Lepo je i trebaće vam za ubuduće.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
