Osetljivo je pitanje pauze. Njega obično pokreće muškarac, tražeći tajm-aut da se malo sabere, da malo postoji kao individua, a ne kao deo para, da se vrati sebi – što partnerka opravdano doživljava kao znak za uzbunu. Jer šta to znači, da on pored nje nije svoj? A to u prevodu – nažalost, svekoliko žensko prevodilačko iskustvo potvrđuje da je tako – znači da ga interesuje neka druga žena i da hoće da vidi šta tu ima za njega. Da dobije privremenu dozvolu (uslovnu slobodu) da ima seks sa kim hoće, a da to nije njegova zvanična devojka – u još grubljem prevodu. A to boli.
Dakle, potreba za pauzom retko dolazi sa mesta mudrosti da se sačuvamo od svađe i teških reči, od emotivne bljuvotine kojom smo u stanju da zalijemo jedno drugo. Pauza je tako blizu prekida – to jasno oseća svaka žena koja je ikad čula takav zahtev. Od njega pretrneš, ohladi ti se utroba i zuji ti u glavi, jer znaš da sada treba da ostaneš na visini, a ne znaš kako. Možda imaš dovoljno takta, hrabrosti, strpljenja i vere da prihvatiš pauzu baš sa onog mesta mudrosti, sa koga taj zahtev ne dolazi. Možda i tebi treba da malo budeš sama, da se setiš kako ja kad si samo svoja – da se pripremiš za prekid, ako ništa drugo, da se privikneš na ideju da verovatno više nećete biti par. Ali ako se ne osećaš tako, imaš prava da ne pristaneš na pauzu, da zahtevaš pun izveštaj o stanju partnerovih emocija i skrivenih namera, da zahtevaš da se opredeli odmah, sada. Ili hoće tebe, ili neće tebe. Ostalo što on odigrava i kombinuje u svojoj glavi tebe ne zanima.
