Da li osećate da vam neki sugestivni glas šapuće kako treba da iskoračite iz zone komfora, da rizikujete i tražite po blatu, olujčini i đubretu ono što vam treba, jer život počinje kad napustite sigurnost? Trenutno je strašno u modi iskoračivati iz zone komfora i upuštati se u avanturu življenja punim plućima, čak i ako to znače da će vam se pluća napuniti vodom u koju ćete potonuti, jer je vaša komforna zona čamac na reci i kad iskoračite, zapravo upadate pravo u virove. Jeste, ironična sam. Zato što se toliko priča o toj zoni komfora, kao da je ona najveće zlo čovečanstva, a ne priča se o razlici između zone komfora i zone komfora. Valjda se podrazumeva da znate da se misli na onu zonu komfora koja vas ograničava i sprečava da se upustite u potragu za boljom sobom, boljom vezom, boljim životom. Na kavez u kome ste se skvrčili i koji zapravo ništa od komfora nema, osim zidva koji vas štite od vodurine, koja preti sa svih strana. Na ono kad ste već malo odlepili od trpljenja i kad vam je neprirodno i neudobno postalo uobičajeno.
Ali šta kada je vaša zona komfora carstvo mira i uživanja, u kome imate sve što vam treba? Kad ste potpuno zadovoljni time koliko ste dobri i koliko vam je život dobar i šta sve možete sebi da pružite? Možda je čitav svet vaša zona komfora? Šta onda? Ili je barem čitav vaš svet vaša zona komfora, a taj svet je dovoljno veliki za vas i zaista ni najmanje nalik na kavez. Šta kad je vaša sloboda vaša zona komfora? Zašto biste, dođavola, iskoračivali iz slobode?
