Samo zato što svet cokće i vrti glavama u neodobravanju, jer mu se ne sviđa što je neko tako zadovoljan i samodovoljan i što ga proziva da je sebičan?
Znate šta? Taj svet bi dao sve što ima, da može da se menja sa vama. Da bude tako opušteno sebičan i da pruža sebi isto što i vi. Ali ne može. Već je prihvatio suviše odgovornosti za druge. Do guše u dugovima, sa dvanaestosatnim radnim vremenom, sitnom decom i partnerom koji se nešto baš udaljio (otišao u inostranstvo da zaradi ako može, ali možda će morati tamo da se oženi, zbog papira, eh) ili već u nekoj sličnoj tesnoj emotivnoj i materijalnoj situaciji, oni vas gledaju (zavidljivo) i kažu “lako je njoj, ona nema decu, muža, kredit, strah da će ostati bez posla… ona može da misli samo na sebe… ali zato joj je život sigurno prazan i besmislen…”
Da, sigurno. Takva je sudbina sebičnjaka. Nema šanse da uživate u svim tim putovanjima koja možete sebi da priuštite, od novca koji ste zaradili svojim trudom, zalaganjem, talentom i vrednošću, koji možete da potrošite samo na sebe i svoju udobnost, u redovnim odlascima na masažu, u šopingu u luksuznim buticima, odlascima u pozorište i na koncerte (elitističke navike sebičnjaka, eh) u kupovini novog nameštaja i sličnim luksuzima, koji nisu dostupni običnom svetu, koji bi rado bio isto tako sebičan, samo da može.
