Kada je zona komfora raj za sebičnjake

Opšta nemaština nas je naterala da budemo tako pakosni. Jer, u normalnom životu, u kome od rada može ne samo da se jede i da se plaćaju računi, nego i da se organizuju letovanja i zimovanja za celu porodicu, da se kupi bolji auto i da se zameni nameštaj koji vam se više ne sviđa, svako ima svoju zonu komfora, koja nije ugrožena komforima drugih, pa makar oni bili članovi porodice sa kojima delimo prostor i život. Svako ima prava da bude sebičan u tom osnovnom smislu – da omogući sebi lepo okruženje, podsticajne sadržaje, aktivnosti koje gode telu i duši i da pronalazi sebe koliko god hoće u raznim interesovanjima i izazovima. A ako smo u situaciji da tako nešto možemo, samo zato što nemamo nikog osim sebe, onda smo duplo zaslužili da budemo sebični dvesta na sat. Mi možemo sve što ne mogu, oni koji ne mogu, ali ne možemo baš da zamislimo kako bismo živeli u njihovoj situaciji i u njihovoj koži. A oni ponekad, krišom od svih prema kojima moraju da budu nesebični, vrlo živo zamišljaju svoj život neopterećen davanjem bilo kome, osim sebi, jer oni to lako mogu da zamisle.

Nije fer. Naravno, ništa nije fer. Svet nije zona komfora za sve ljude u njemu. Ni zona komfora nije zona komfora za sve koji su u njoj ušuškani. Ali život nije predviđen da bude fer, nego da se živi, onako kako umemo i možemo. Ako vi umete najbolje za sebe, zaslužili ste i svaka vam čast.