Pretrčimo put od pitanja – Ko smo, šta smo, gde smo? Tapkamo li u mestu ili idemo napred? Jesmo li dovoljno dobri, ispunjavamo li kriterijume koji nam se postave? Živimo li zdravo, slušamo li dobru muziku? Vole li nas zbog toga što nas vole drugi ili nas vole jer vredimo? Umemo li da kažemo “ne” tamo gde je potrebno ili bivamo svojevoljno gaženi iznova i iznova? Koliko smo mi mi sami a koliko kolaž svih drugih? Gde se završavamo? – da bismo se vratili u tačku iz koje je trebalo da počnemo i zapitamo se Da li volimo?
U razgovoru sa Majom, jednom od mojih bliskih drugarica pažnju mi je tada, a kasnije i na duže, okupiralo ono što je nonšalantno, uzimajući novi gutljaj kafe rekla: “Poslednji put sam želela nekome da se sakrijem u zagrljaj kada sam i poslednji put bila umorna, dakle, prošlog utorka, posle onog velikog ispita. Prestala sam da želim ljubav u iskonskom smislu. Sada me ispunjava nežnost i pomalo sigurnosti. Izgubilo se drhtanje, izgubilo se sve. Što sam starija, to ljubav sve manje merim po klecanju kolena. Možda zbog svega što mi se desilo, možda zato što nemam više 15 godina. A možda sam i zaboravila kako se voli.”
Nisam mogla da okrenem leđa ovako nečemu i zaboravim da je otvorila Pandorinu kutiju mog straha da se i sama pozabavim ovom temom. Počela sam da nanovo razmišljam o sopstvenim leptirima i shvatila da ih je sve manje. Ne lepršaju krilima, ne razmašu se kao nekada. Tu su na tren, da podsete na voljenje, da bi odleteli čim im se ukaže prilika. Čak ni o ljubavi ne mislim kao nekada, a bila sam poznati idealista, ona koja večito navija da dvoje ostanu zajedno, osoba koja ne veruje u prepreke zadate različitom nacionalnošću i veroispovešću, prepreke zadate kilometrima, ona koja ne smatra interesovanje za različite muzičke pravce problemom ili ma šta drugo, jer ljubav sve premosti.
Videti idealistu kako jenjava u svojoj optimističnoj istrajnosti i tvrdnji da ljubav sve pobeđuje izgledalo je pomalo tužno, a pre svega poražavajuće. Godinama sam verovala u sve što su nam stariji, a po nečijoj pretpostavci i sada već usvojenom pravilu – iskusniji podmetali kao istinu – snovi se ostvaraju, a ljubav sve pobeđuje. Ono što nam nisu rekli je da snovi ponekad ostanu u snovima, a da ljubav ume i da izgubi. Još gore, nisu nas upozorili na reperkusije koje nastaju usled više od nekoliko ljubavnih gubljenja. Sve mi se čini da je to ono što se nama, nekada velikim idealistima koji smo, sasvim iznenada, postali netrpeljivi skeptici, progresivno dešava – izgubili smo, spotakli se, pali i, povređeni jačinom pada ostali oguljenih kolena i šaka i, sada kada smo ustali, ne bismo da padnemo ponovo. Radije biramo da hodamo manje i koračamo sigurnije, čuvamo se, pa makar kasnili na sve sastanke zbog sporosti hoda kom smo se dali. Iz predostrožnosti počinjemo manje da volimo – stariji smo, a u međuvremenu smo saznali da se na greškama uči. Prestajemo da želimo da nas neko upozna, reši nam probleme i zamaskira komplekse iz detinjstva. Afirmaciju se naučimo da damo sami sebi, a kada poželimo zagrljaje, umislimo ih ili se ubedimo je potreba za njima ishod trenutnog umora. Ponekad, možda, ukrademo nečiji, mada ne suštinski. Rešavanje problema ostavljamo za kategoriju pomoć prijatelja u ovom kvizu zvanom Život, svakodnevno se podsećajući da leptiri, i tako, žive samo jedan dan.
Sofija se na Majinu rečenicu štrecnula i dodala “Ako nisi sociopata, ljubav je uvek tu, zajedno sa svim stvarima koje sa sobom povlači: srećom, tugom, ljubomorom, besom… Samo što se, što smo stariji, trudimo da je zakopamo što dublje, da nam se ne meša u posao, studije i slično. Mislim, da se ne meša u sve ovo drugo, bitnije. Uostalom, vidim da većina naše generacije deli mišljenje povodom ovoga, ali ne znam samo gde smo se svi tako izgubili. Mislim, svi kalkulišemo život, pokušavamo da od njega napravimo što bolju aproksimaciju svojih planova, a ljubavi ostavljamo prostor veličine greške u aproksimaciji. I svi smo svesni da to verovatno ne valja i da ćemo završiti nesrećni, da ćemo se, u najboljem slučaju, okružiti skupim stvarima ili makar mačkama ako ne zaradimo bogatstvo koje smo planirali, ali, ipak ne popuštamo.”
Sedele smo tog kasnog prolećnog popodneva u kafiću u centru grada koji je gledao na Narodno pozorište i kipeo od mladeži, zaljubljenih i sredovečnih parova, i ponekog stola za kojim su sedeli po lap-top i piće za jedno. Devojka i momak za susednim stolom su se zacerekali, a potom poljubili. Pogledale smo se i shvatile: sve tri smo svesno preračunavale ljubav. Zašto? Ni sama ne znam tačan odgovor. Ono što znam je da smo svesno ili nesvesno počeli (nezavisno od pola) da život pakujemo po jungovskim fiokama jer, čini se, u dobroj organizaciji i kalkulaciji leži uspeh. Dozvolili smo da se ogradimo od ljubavi, da nam utekne, da je skoro pa nema. I dalje ne smem da tvrdim da li to zaista jeste put ka dugorčnom uspehu ili je u pitanju slatka, dugoročna varka.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
