Pisali su o ljubavi, o ženama, o strasti, o životu… Oduvek su pokušavali da daju neke svoje definicije postojanja. Pisci su svoje reči utkali na nebo večnosti, naučili su me da postojimo kad plačemo, kad se smejemo, kad ljubimo… Pitam se – postojimo li i kada nam neko nedostaje? Postojimo li i tada, kada se ne osećamo potpuno svojima?
Nedostajati. Predivna reč, ali samo onda kada ima happy end. Toliko je jaka da pobeđuje svako “volim te” i “želim te”, a opet, toliko slaba ako se čuva u sebi. Ne postoji teži osećaj na svetu od onog kada nekome ne smete ili ne možete da kažete da vam nedostaje. Negde u knjigama sam pročitala da kada ti neko nedostaje, verovatno i taj neko oseća isto. Kao da se misli sudare, prasak prostruji dušom i desi se čudo. Navodno, taj osećaj nikad ne vara. Teško mi je da poverujem u to, ipak, ako je i tako, onda on meni fali jedan dah više.
I bar za tren, sve je bilo kako treba
Od čega god da su krojeni ovi jesenji dani, ostaće upamćeni dugo. Verujete li u igru sudbine, činjenicu da je sve podređeno nekom višem cilju koji uvek ne vidimo, da li smo svaki dan bliži pravom “ja”? Verujete li da se i sa 25 zaljubljuje na prvi pogled, tu odmah, između dva treptaja?
