Postoje dobra jutra i postoje odlična jutra. Tog jutra se probudila sa osmehom. Bio je to jedan od savršenijih početaka. Trenutak koji je imala samo za sebe. Tren u kojem je mogla da se nasmeje i ne okrene za glupostima. Pustila je da sve ide, a ni za čim nije krenula. Sve je krenulo a da nije osetila. Čudan je to osećaj, kada misliš da držiš nešto pod kontrolom, a sve ti izmiče iz ruku. Trudiš se da sve odvojiš ali je tako savršeno spojeno, da se osetiš kao da treba da padneš u nesvest i sačekaš neki drugi dan. Možda, i neki drugi život. I onda znaš da moraš da pričaš sa ljudima i taj dan, i ponašaš se kao dete. I ne prestaješ da se smeješ. Ne znaš kada si poslednji put imala taj nemir u stomaku, i želiš da traje. I puštaš da traje. Strah te je, ali ne bežiš. Ostaješ da odsanjaš, a polako gubiš predstavu šta je san a šta stvarnost. Postaješ osoba kakva si oduvek htela da budeš. I ponašaš se ludo, i nasmejavaš ljude. Ne zaboravljaš ko je kriv za tvoj kez i još više se trudiš da ne prestane.
"Ništa nije samo po sebi ni dobro, ni loše, zavisi samo šta o njemu mislimo." Šekspir
Sve što je toliko dobro mora da vodi u svoju suprotnost. Pet puta da upozoriš svoju glavu šta ne treba da učiniš, šesti ćeš to uraditi bez razmišljanja. Znao je on sve to. Bar je mislila da je znao. Osetila je razočaranje u njegovom uzdahu, ali nije mu dozvolila da nakon toga počne da priča. To je bio toliko pokvaren trenutak, da bi ga svaka reč dodatno ugrozila. Ona je pričala, a on se po prvi put nije trudio da je prekine. Možda je to bio jedini trenutak njene slabosti, ali to njega nije zanimalo. Nije ni trebalo. Možda je osetio da joj se gade ljudi koji sve praštaju. Možda je osetio da nije spremna još uvek za nešto novo.
Dobila je slobodu od osobe koju nije ni poznavala, a koju je godinama od druge očekivala. To je bio trenutak kada je znala da nije pogrešila. Njena iskrenost nije bila namerna, bila je prožeta emocijama. On je to valjda shvatio. I da nije bila u pravu, uradila je to na svoj način i nema za čime da žali. Znala je ona koliko loših stvari čini tim jednim ispadom ali nije mogla protiv sebe. Dešavaju se loše stvari u pravo vreme, ali nije priznala da je ovo bila prava stvar a pogrešno vreme. Nije priznala dok i sama to nije shvatila. Postoje trenuci u životu koji sa glavom nemaju veze. Taj je predstavljao upravo to.
U očima se ogledala ludost. U grudima se osećala mešavina tuge i sreće. Mada nikad nije planirala sutra, znala je da sve što je potrebno za bilo kakav put jeste zakoračiti. Priča neće ići sama od sebe, mi ćemo grešiti, biti u pravu, ali bili naši koraci sigurni ili ne, bitno je da hodamo.
Višnja Jukić je studentkinja novinarstva i komunikologije. Spaja nespojivo, a onda postane logično. Veruje u spontanost. Hedonista. Voli da čita i piše “izmedju redova”.
