Koliko ću još ratova protiv sebe izgubiti?
Imaš puno srce ljubavi za nekog i spreman si sve da mu daš. Nesebično, srce na dlanu uz reči – Uzmi, sve je tvoje. Tek kada se okreneš i shvatiš da su meseci iza vas, suočiš se sa saznanjem da je ljubav data onome ko sa njom ne zna šta da radi. A vreme je već potrošeno. I vreme boli. Možda, jednostavno, treba prestati sa donacijama ljubavi. Možda je bilo previše date ljubavi, previše lepih trenutaka, iskrenog smeha, sreće, uživanja, zadovoljstva. Jer, kada sve to prođe, ostaju četiri zida i bol. Sekunde, sati i minuti se za trenutak pretoče u tugu.
Ko zna koji put sedim na prozoru svoje sobe, otvaram paklicu cigareta, dok u pozadini ide neka pesma koju je puštao u autu kad me je poslednji put vozio kući. Ne znam da li više treba da me zabrine to što mi je ostala jedna cigareta od danas popodne, ili to što doprinosim svojim samoubilačkim mislima svesnim puštanjem njegovih muzičkih poruka. Kad se smrači, opet me uhvati tuga, steže se nešto u grlu, i samo vidim svoj odraz u prozoru i oči pune suza. Ali te suze su satkane od ljutnje i čekanja. I znam, sigurno znam da bih, kad bi telefon zazvonio, samo okrenula glavu na drugu stranu. Ipak, nije on taj koji odustaje, i ja bih se slomila. I tako ukrug. Pakla za paklom, prozor za prozorom, poziv za pozivom.
Skupa je ova škola. Mozda i najskuplja. A ja uporno obnavljam razrede i ne mogu da napredujem
Ne mogu da slušam onaj kliše da vreme leči sve. Ako leči, zašto moje emocije ne splašnjavaju, nego kulminiraju iz dana u dan? Najgore od svega je što srazmerno njima raste i moj bol. Raste i širi se, oduzimajući sve ambicije, svaku želju i motivaciju. A šta ostaje? Praznina. Nema ničeg goreg. Ovako znam da sam u životu, kada osećam, kada volim, kada plačem, kada me boli. Ravna linija. Ne mogu ni suzu pustiti, jer sam presušila. Zatvorim oči i vidim – pogled, osmeh, zagrljaj. Lebdim. Popnem se do neverovatnih visina, sa osmehom na licu koji i najvećem pesimisti uliva nadu. Pad je neizbežan. Pad je strašan. I svaki put, svaki sledeći pad, nosi sve veće povrede sa sobom. Skupa je ova škola. Mozda i najskuplja. A ja uporno obnavljam razrede i ne mogu da napredujem.
Kad će biti dosta? Ja želim da ga ne vidim više u životu, da ne čujem za njega, da zaboravim da sam njega ispred svih stavljala. Da zaboravim da je njegovo glupo “mala” u mom telefonu bilo vrednije nego sve poruke ovog sveta. Postoji prepreka koja se zove strah. Plašim se da će još jače boleti. I onda bi moja maska stene, jake devojke koja probleme gleda u oči, koja nema emocije – pala. Prijatelji me pitaju da li plačem. Ne da li plačem svakoga dana, nego da li plačem s vremena na vreme. Prijatelji. Ne drugari. A ja svoje suze svake večeri čuvam za svoja četiri zida. Za svoju paklu cigara i svoju fotelju pored otvorenog prozora. Ne znaju, i ne treba da znaju. Sve dok ne naprave potop. A on… On sada verovatno bezbrižno spava u svom stanu, ne pomišljajući da njegova mala svake noći ima svoj ritual, jer umire od želje da ga ima uz sebe stalno. Ne zna da je jedini. A bespotrebno je i govoriti o tome koliko je jedini. Ne vidim oko sebe. Ne želim da vidim. Samo dok on ne uskoči u vidokrug, da ga zgrabim, jer ne znam kada će se pojaviti u mom vidnom polju sledeći put.
Počinje Adel (Adele) na plejlisti. Moram po cigarete.
Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”
