Pomalo je nadrealno naći se u Parizu po prvi put. Toliko sam toga čula, pročitala, toliko slika videla, da imam osećaj da ga poznajem. Toliko očekujem, i potajno strepim da će me razočarati. Pa shvatim da sam napokon tu, i osetim se kao dete u prodavnici slatkiša. Sve bih videla, sve njegove “ukuse” probala i to sve odjednom. Ne znam gde bih pre. Stidljivo trljam sanjive oči i pitam se: “Je li moguće da sam tu?”
Pariz nije grad koji će te zagrliti, ali te neće ni odbaciti. On će samo stajati tu gde stoji vekovima unazad, i dozvoliti da mu se diviš. Nije preterano gostoljubiv, ali će ti se beskrajno udvarati svojom lepotom. Navešće te da misliš da lepše mesto ne postoji, i uveriće te da je stvarno tako. Pariz je sve ono što sam mogla zamisliti, i još mnogo više. Mnogo više od klišea kojima ga pomodari predstavljaju. Mnogo više od poslastičarnica Ladurée i njihovih kolačića macaroon, izloga Louis Vuitton i glupavo romantičnih prizora.
Čak je i vazduh u Parizu drugačiji, kao da udišem neki otmeni parfem. Šetajući zavučenim uličicama, u glavi su mi svirale francuske šansone (iako sam, ponegde, pod prisilom slušala Zaz). Taj grad ume toliko da obuzme, da zaboraviš da imaš kuću kojoj treba da se vratiš. Učiniće da zaboraviš na vreme i umor, i da satima šetaš, pa i po pljusku, u natopljenim čizmama i pod polomljenim kišobranom.
U mojoj glavi, slika Pariza formirala se još u trećem osnovne, kada nam je nastavnica francuskog pričala o Jelisejskim poljima. Taj se prizor urezao tako duboko u moj um da sam ga nesvesno tražila od prvog trenutka kad sam se našla u Parizu. Tek kada sam ga pronašla, postala sam svesna te potrage. Dugačka, široka avenija, romantično ulično osvetljenje koje se meša sa svetlošću kasnog zalaska sunca i uzbuđenje u vazduhu. Pronašla sam prizor iz svoje mašte. Našla sam mesto gde pripadam.
Aleksandra Skorupan je ekonomista na papiru a u duši umetnik. Najlakše se izražava kroz fotografiju i pisanu reč, i veruje da imaju podjednaku moć. U slobodno vreme vodi modni blog Microcosmos.