Sreća.
Biću kuma, došlo vreme da sa najboljom drugaricom kažem zbogom devojačkom životu.
To je to, ljubav za ceo zivot, da li je?! Živeće srećno do kraja života, hoće li?! Možemo samo da se nadamo pozitivnim odgovorima i da verujemo, ja verujem. U ovom surovom svetu, svetu prevare i laži, u svetu gde je čudno kad si normalan i veran, ja verujem. Jeste, džentlmeni izumiru, ali ono malo što ih je ostalo treba naći. Ona je ugrabila jednog takvog za sebe, ja verujem u to i znam, dokle god vidim osmeh na njenom licu pored njega, verovaću. Ako ne daj Bože nešto krene po zlu, naravno opleću po muškom rodu i zagorčati im život makar preko tekstova, to je moj način da izbacim sve iz sebe, a do tada, verujem i smešim se. Biće najlepša mlada, biće to lepo venčanje puno emocija i dobrih vibracija, veselo. Subjektivna jesam ali slepa nisam ,oni imaju to, ljubav, jedno drugo. Ponosna sam na ono šta je ona uspela da uradi od svog života. Od male nesigurne devojčice, došli smo do braka, devojčica je odrasla i našla ljubav, a svi znamo kako je to danas teško. Nije samo da je našla, nego očuvala i zadržala. Bravo ti!
Iako sam ja malih milion puta mislila da sam našla neku priču o kojoj će se pričati i bla bla, sve glupost do gluposti, nemam ništa, verovatno ima istine u onome kad se najmanje nadaš. Da li imamo problem, pošto primećujem da nisam samo ja u pitanju, svi očekujemo neku ljubav, nešto lepo da nam se desi? Da li je to suština života?! Da čekamo i nadamo se, zar je moguće da se bez tog nekog nismo potpune. U redu, tu su prijatelji, porodica, posao… zar ne možemo da budemo srećni skroz kada smo ispunjeni na svim drugim poljima?!
Ne.
Uvek fali nešto.
Budi srećna!
Jesu muškarci neophodni i verovaću, dokle god taj neko ne dodje, u najgluplju priču da svaka krpa nađe zakrpu.
Idem sama na venčanje, pa šta?! Idem da se radujem ljubavi, par kao što su oni mi vraćaju nadu da nije sve izgubljeno. Počeo je period venčanja, umesto da budem “hejter” koji će da proklinje sve to uz rečenice kad će meni to da se desi, kad će neko normalan?! Krećem ispočetka, obrćem priču u: “jedva čekam i meni tako nešto da se desi”, znam da hoće. Sad mi ni ne treba, neću brak… hoću ljubav, jednostavnu i zanimljivu, a kažu ko čeka – dočeka. Samo da još prestanemo da se nadamo i opterećujemo time i na konju smo. Uostalom, kako god okreneš, bili u vezi ili ne, mi smo na nekom konju, ako ne u ljubavi, na nekim drugim poljima sigurno, razmislite. Sve je stvar mozga, sve polazi iz glave. Treba disati punim plućima i naravno uvek lepo izgledati, gde god da idete… nikad se ne zna.
Da umem da namignem sada bih to uradila, pošto ne umem, prenosim na vas, namignite na kraju prethodne rečenice, čisto da cela priča dobije drugi smisao, veseliji.
Živela ljubav!
Izvori fotografija: tripwow.tripadvisor.com, nlpinstitut.com
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
