“Sine, ovo ti je usisivač – revolucionarna sprava i da znaš da je prvi komercijalizovan početkom pedesetih; ovo ti je krpa koju ćeš, ili da navlažiš samo, ili da po njoj poprskaš neku od, navodno neustrašivih, hemikalija. Ako ne znaš kako se slaže garderoba, zaviri u moj ormar. A, što se tiče reda u sobi, tome sam te naučila. To ti je suprotno od onog što ti nazivaš redom. Eto, sada imaš sve što je potrebno u svojim rukama – ne samo da središ sobu već i da odrasteš.”
Mislim da je svaka majka htela isto da kaže onda kada nam je besna uvalila usisivač i rekla: “Sredi ovaj svinjac!”
Naravno da nismo toga svesni u trenutku kada se događaj odvija, što je najgore, mi uopšte i nismo svesni o kom to “svinjcu” majka priča. Neki od nas haos u sobi nazivaju “kreativnim neredom” – to bivaju umetnici u pokušaju; neki ga prosto ne vide; drugima, nažalost, ne smeta; kod nekih ga i nema – što podrazumeva jedan od ova dva slučaja: 1. Majka stoji iza vas još uvek i 2. Oduvek ste voleli da sve bude čisto, čak i pod lupom.
Onog momenta kada preuzmete taj usisivač, preuzeli ste u stvari odgovornost – što je majka i htela da vam pruži. Kako drugačije odrasti uopšte, ako ne počnemo da stojimo lično mi iza naših dela?
Sudim da je detinjstvo najsrećniji deo čovečijeg života (stoga mi je žao kada čujem da su nečija bila mukotrpna). Odrasli ponekad oduzimaju deci ono najlepše. Jesu odrasli, ali su ponekad manje svesni od bilo kog deteta.
Vaša je majka htela da postanete ovo drugo: zreli ili svesni. Priroda odlučuje o ovom prvom.
Da li svi mi nekad sazrimo ili je sazrevanje privilegija, rezervisana za one koji žele? Da li smo to “veliki” onda kada počnemo da sami sređujemo naše sobe? Da li je to prelom, tačka od koje počinje potencijalno odrastanje u pravom smislu te reči? Prilika koju nam mati pruža da se utemeljimo i formiramo našu ličnost? I kada je pravi trenutak da sami nastavimo sa brisanjem prašine?
Ostaću dete dok mogu
Posmatram svoju sobu, i ne mogu da se pohvalim da je sve na mestu. Iskreno da vam kažem, bojim se kada majka uđe u nju. Znam da će uvek izaći iz nje sa istim rečima: “Pogledaj kako ti je soba prljava.”
Ponizno je pogledam i očima joj kažem: “Dozvoli mi da još koji put budem samo dete. Vidiš ovu gomilu knjiga za fakultet koje me čekaju, vidiš da se triput nedeljno budim i odlazim na posao, vidiš da se borim za svoje mesto u ovom svetu. I mislim da nikada nije trenutak da odrastemo, uvek je prerano. Dozvoli mi, bar dok živimo pod istim krovom, da se osetim kao dete koje ne mari da ispuni obaveze odraslog čoveka. Jer, jednom ću i ja biti majka i moraću i sama od svoje dece da krijem koliko sam i ja dete bila (ostala). Kao i svi roditelji. Mnogi su samo zaboravili da su još deca i zato se jednog bolnog dana pojave na vratima jedne neuredne sobe i kažu: ‘Očisti ovaj svinjac!’ Tek sam počela da učim kako da sazrim, ne mogu to preko noći.”
Odgovornost tako počinje, dobiješ je u obliku ružne naredbe. Na tebi je da prepoznaš da te samo majka poziva da odrasteš. Ko uopšte ikada sazri u potpunosti? Možda su to oni uspešni ljudi koji znaju od dinara da naprave dva, koji ne znaju više da prepoznaju dete u sebi?
Izvori fotografija: yourlifeyourway.net, fanpop.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
